Unesko je zlakusku grnčariju uvrstio u nematerijalno kulturno nasleđa čovečanstva. Nekada taj stari zanat nije bio toliko na ceni, a put do takve pozicije počeo je kroz emisiju Televizije Beograd „Crepuljar iz Zlakuse“, autora Nedeljka Ješića.
Zagazio je devetu deceniju, ali ne odustaje od izrade grnčarije punih 75 godina. Krajem sedamdesetih u emisiji Nedeljka Ješića, „Ljudi govore“, grnčar Milan Savić otkrio je svetu tajnu zanata. „Tako na taj način je mlogo to pomogla nam televizija. Imamo dobre ponude za radom tijem i to radimo i prolazimo lijepo“, priznaje starina Milan Savić.
Medijska promocija promenila je pogled na taj zanat u eri industrijalizacije Jugoslavije.
„Tad su nas zadirkivala deca – rbinjari, crepuljari – tako nešto pogrdno, zato što se eto, naši bavili tim zanatom“, kaže Vasilije Terzić iz Zlakuse.
Jedan dokumentarac je bio presudan da drevni zanat bude tema za doktorsku disertaciju i tako utre put njegovom svetskom značaju.
„Takav isti način rada koristio se i u Španiji, Portugaliji, nekim delovima Pirineja i Francuskih Pirineja, ali tamo je to sve već napušteno. Zlakusa je ostala jedina“, naglašava dr Biljana Đorđević, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu.
Zahvaljujući tome, u Mrčajevcima postoje dva najveća lonca na svetu od 560 i 600 litara.
„U kome se kuva hrana. Imamo većih sudova, ali oni služe kao statue u nekom muzeju“, navodi Milutin Tošić iz Mrčajevaca.
Najveće lonce pravili su u domaćinstvu Šunjevarića, gde je tradiciju prve žene koja se bavila tim zanatom danas nastavila snaja.
„Sve više i više mladih počinje da radi. Deca nemaju posla i onda nastavlja se ta tradicija sa kolena na koleno“, kaže Danica Šunjevarić iz Zlakuse.
Zanat koji je bio na putu da iščezne, pozlatio se grnčarima u Zlakusi, doneo boljitak tom kraju, ukusnu hranu širom Srbije i postao nematerijalno kulturno nasleđa čovečanstva.
Izvor: RTS
Foto: Freeimages
