Ima tome nešto više od deset godina. Noć pred letnje sv. Vrače krenusmo u Metohiju, malo do Hoče i Orahovca, a malo više do Zočišta i manastira posvećenog svetim mučenicima Kozmi i Damjanu, lekarima tela, u mom slučaju duše. Slava je obnovljenog manastira, onog sa čijeg sam razrušenog zvonika posmatrala istoimeno selo u kom su izgrađene kuće za Srbe povratnike, koji se nikada nisu vratili. Taj put je bio neput, paklena vrućina, autobus bez klime, poneta hrana koju su vredne ruke raseljenih srpskih domaćica napravile se topi, svi nervozni, peckamo se što međusobno, što sa policijom.
Nekako i stigosmo jutri na službu. U miru, tišini i poštovanju odslušasmo je i krenusmo svak na svoju stranu. Neko da se nađe sa bivšim komšijama, prozbori koju, podseti se starih vremena, neko za trpezu da pomogne ili se posluži, neko u crkvu da upali sveću i odleži malo ispod moštiju svetaca. Ja naravno ništa od toga. Bez pratnje, sa još dvoje kolega, krenuh u to selo što me je toliko puta privlačilo a nikad mu nisam otišla. Računam, slava je, neće se ništa desiti.
Računala pa se preračunala. Već me i sećanje pomalo napušta. Znam da smo se preko žice kojom je ograđena granica manastirskog poseda, prebacili u selo, da je dogovor bio da pričamo na engleskom, ali da je koleginica naravno progovorila srpski. Znam da mi je u trenutku, onom najnezgodnijem zazvonio mobilni telefon. Stara jaje nokia, ona što sve glasnije zvoni kako duže zvoni i da je Zočištem, selom u kome je sto posto albnaski živalj treštalo u tom času nezamislivo „na tri sveto i na tri sastavno, odlazimo na Kosovo ravno, odlazimo na suđeno mesto, zbogom majko, sestro i nevesto….zbogom leto, jeseni i zimo, odlazimo da se ne vratimo“…. Zamalo i da bude tako. Zove Ljubica, moja sestra koja baš zna da odabere momenat u kom će me pozvati, a zvala je jer je znala da ću staviti glavu u torbu, ali ću isterati svoje.
-Jesi li tamo gde mislim da jesi i gde ne treba da budeš – pita, a zna odgovor.
- Aha – bilo je sve što sam izgovorila.
I da, glava se u trenutku našla u torbi, kada su Albanci, nezadovoljni našim prisustvom u svom selu krenuli da nas okružuju, a onaj što je oštrio kamu na ulasku u selo i nemo posmatrao, sad mi je i praktično pokazao šta bi mi tom kamom uradio. U meni gori, a mislim samo jedno „ostani hladna, ostani hladna, ne smeju da vide strah, ostani hladna, bog će poslati pomoć, ostani hladna“…Ne znam da li ga je bog poslao, ali pojavio se kolega iz Koha Ditore-a, izvukao nas iz sela i otpratio do manastira. U manastiru zagužvalo, veselo, slava je. Odoh i ja do sv. Vrača, da im zahvalim, jeste luda glava, ali je moja i ostade na ramenima.
Tekst: Zorica Dragojević
