Moja baba je veoma volela cveće. I gajila ga u dve duže leje pored betonske staze koja je vodila od glavne kuće do česme u dvorištu. Najviše je volela georgine. Kasnije ću saznati da su to u stvari dalije, ali njihovo ime nama je tada, sredinom prošlog veka, bilo nepoznato. Iako smo mogli da se zakunemo da su to hrizanteme, ona je uvek odrično odmahivala glavom.
Štrkljasto cveće počelo bi stidljivo da cveta polovinom leta, kada je jara s neba tek prešla vrhunac, a noći pred jutro postajale svežije. Poslednje cvetove georgina ona bi pažljivo odsecala nožem pred prvu slanu, kad zemlja miriše na vlagu dok se meša sa dimom iz odžaka letnje kujne.
Muškatle crvene, zevalice uvek ljubičaste
Bože, kako je ona svaki ubrani cvet pažljivo pogledala, odsecala je drške jednim pokretom, blago bi je protresla da proveri da li će koja latica opasti. Skidala bi višak lišća pri dnu i stavljala ih u vaze, u hladno prostrano predsoblje. Vodu je, po sopstvenom osećaju, menjala periodično, kako bi georgine ostale sveže sve do Božića.
U njeno vreme nabaviti cveće koje ti se sviđa nije bio lak posao kao danas. Sada se samo ode u cvećaru ili poljoprivrednu apoteku, pa se izabere seme ili biljka. Ne, tad su se razmenjivali pelceri. A poneki bi se i krišom uzeo. Bilo je žena koje su smišljale razne izgovore da ne daju dragoceni primerak. Volele su da retke boje ili vrste imaju samo one. Ta cvetna ekskluziva davala im je posebnost i poziciju na domaćičkoj rang listi.
– Nada Boršina ima georgine žute kao dukat, a latice sve poređane u krug, guste kao češalj – značajno bi rekla baba i zaćutala posle toga, ne pomenuviši više ni reč.
Znalo se da Nada ima retke vrste cveća. A znalo se i da ne deli pelcere šakom i kapom. Moja baba je volela cveće sa crvenim i ljubičastim cvetovima. Muškatle su sve bile crvene, osim par onih od sestre donetih, retkih u to vreme ljubičastih, zevalice i još neko cveće kome nisam zapamtila ime, skoro uvek ljubičaste. Kreste su bile jarko ružičaste, a salvije obavezno crvene. Žutih cvetova skoro da nije bilo oko njene betonske staze. Pa čak su i ruže sve bile crvene, bele ili bordo. Nijedna žuta nije bila zasađena.
Te žene bile bi danas vrsni psiholozi
Njeno misteriozno pominjanje žutih dalija i ćutanje posle toga, značilo je samo jedno. Pitaće ona Nadu za gomolje. I to samo jednom. Ako ne da Nada, uzeće ga sama. Nije se to smatralo nekim naročitim grehom, već više malom ženskom borbom da svoje dvorište učini raskošnim po svojoj meri. Prećutkivanje o tim malim stvarima i nestašlucima odraslih značilo je više pokazati veštinu nadmudrivanja.
I njoj su sigurno krišom uzimali, a kasnije ćete saznati po čemu je to znala. Na selu je svako kod svakog svraćao. Ulazio kroz otvorene kapije i dozivao domaćine koji su često bili u polju. Pa ako se niko ne odazove, posedi malo na stoličici ispod drveta ili vinjage, uzme jabuku – dve za usput i ode. Neko s jabukom, a neko i s pelcerom. Ali, to odlaženje s dragocenim primerkom cveća pratio je nemušti jezik i neobične transkacije. Tekao je ovako:
Žena koja je namerila da uzme pelcer iz tuđeg dvorišta tačno je znala šta domaćici na selu u tom trenutku fali u kući. Ako joj je krava stelna nema mladog sira ili kajmaka. Ako im nije rodio beli kukuruz, neće imati projinog brašna. Ako voli da ima slatko od belih trešanja, a nema je uopšte na imanju, obradovaće se kojem kilu i skuvati slatko za slavu. I tako redom…
Te žene bile bi danas vrsni psiholozi, jer su opažale i ono što drugima u ovo moderno vreme ne bi palo na pamet. Nada se udala za Boršu iz brdovitog kraja u kome su šljive bile glavni plodovi. Stalno je iščekivala da joj bratanci iz rodnog kraja donesu koju gajbu da skuva slatko od oljuštenih šljiva i napravi knedle, koje su u kući svi voleli.
Nema više georgina, a izgubio se i običaj…
Nekim čudom nama rodilo nekoliko stabala šljiva, koje je deda posadio reda radi na međi sa komšijama. Baba od njih skuva po neku teglu pekmeza. Nemušti jezik se nastavio tako što je Nadi ostavljena puna, velika kesa šljiva na drvenom astalu u avliji. Rekla joj je ona da je svraćala, ali da nisu bili kod kuće, pa joj ostavila voće da zasladi dušu, dok bratance ne nanese put na tu stranu. Znala je Nada Boršina da je razmena obavljena.
Sledećeg proleća u babinoj leji procvetale su žute georgine. Zakon ćutanja nikada nije prestao da važi, jer su i baba, i majka, i u našem dvorištu zaticale neočekivane darove. I nama su krave često bile stelne, pa nije bilo mleka i mladog sira. Nije ponekad bilo ni belog kukuruza, ali smo redovno jeli proju i kačamak sa sirom, jer je neka od strina i jetrva iz familije ili sela ostavila ispod jabuke svoje ponude.
Nada je konkretno ostavljala spanać, jer moji nisu imali običaj da ga gaje. U stvari samo je ona u selu sejala spanać. Kod nas se pravila pita od tog zeleniša samo kad Nada svrati dok nismo kod kuće. A u Nadinim starim loncima baškarile su se ljubičaste muškatle, tada veoma retke. Pitate se, da li su naše bake davale pelcere? Da, ali samo one uobičajene. Crvene muškatle su svi imali. Ljubičaste retko ko.
Dalije ili georgine je imao ko je hteo i to uglavnom crvene, ali žute je u selu imala samo Nada. Donela ih je iz nekog drugog sela. Pelcer ljubičastih muškatli je moja baba donela od svoje sestre, udate u Ostri i ubrzo je imala čitav špalir tog cveća pored zida kuće.
Kasnijih godina kod nas je ostavljano sve više kesa sa voćem i povrćem koje mi nismo gajili. A, po selu su se razmnožile žute georgine i ljubičaste muškatle, kao nikada pre i razbijale monotoniju crvenih. Potom su u našem dvorištu cvetale roze i ciklama georgine. Raskošne, sa sitnijim ili krupnijim laticama, ukrašavale su taj naš mali prostor, kad ostalo cveće u kasnu jesen odradi svoje. Cvetovi su se selili u hladna predsoblja, a gomolje se pred mraz vadilo iz zemlje i sklanjalo u magaze. Žute, a i sve ostale georgine, omiljeno cveće moje babe, izgubile su se negde tokom godina u nekoliko puta preuređenom dvorištu i pomeranju leja i staza. Ne viđam ih više ni po selu, a izgubio se i običaj da se zatekne po koja voćka ili činija mladog sira na stolu u dvorištu.
Piše: Biljana Nenković
