Порто се уопштено дели у две различите категорије:
-архивски (енгл. vintage) – чини тек 2 одсто укупне производње порто вина. Кратко сазрева у бурадима, а много дуже у боцама. Према закону, архивски порто мора да се флашира између 1. јула друге године после бербе и 30. јула треће године од бербе. Поједностављено, мора се флаширати две године после бербе;
-дрвени – порто вина која сазревају у бурадима неколико година пре флаширања и пуштања у промет. Овде спадају бели, рубински (ruby) и златни (tawny). Такође, припадају им и касно флаширан архивски порто (Late Bottled Vintage, LBV) и Colheita порто.
Архивски (vintage) порто направљен је од грожђа од једне бербе, када је година нарочито добра – када су произвођачи задовољни бербом, прогласе да је година винтаге, што се не дешава више од три пута у деценији, а често и ређе. Важи за најбољу и најскупљу врсту. Флашира се рано, после две године у бурету, тако да заувек задржи тамноцрвену боју и богат воћни укус. Просечно одлежи у подрумима три до четири деценије пре пуштања у промет.
Већина архивских порто вина произведена је од грожђа из неколико различитих винограда – један се одабире за основу, други за стил, а трећи за буке. То је сличан поступак као и у случају производње шампањца, а кључ је у мешању различитих састојака за стварање синергијске целине. Изузетак од овог правила је винарија „Quinta do Noval“, која производи свој архивски порто из једног винограда. Раније по традицији, на архивски порто нису се лепиле налепнице, већ су се шаблонима и белом масном фарбом исписивали марка и годиште. Овај тренд је опстао само код неколицине произвођача. Вино које је провело довољно времена у боци има арому чоколаде, какаоа, кафе, дувана, цимета, бибера, шумског црвеног воћа…
Међутим, архивски порто има и својих мана, које се углавном тичу произвођача – вино сазрева у боци, без додира с ваздухом, и зато му треба много времена да достигне врхнуац квалитета. Затим, у њој се током сазревања ствара талог, те се она мора окретати макар једном годишње. Отуда на грлићу старих боца бела мрља – једне године окренута је нагоре, а друге надоле. Уколико се њом прежустро рукује, талог се одлама и црне пахуљице пливају по вину, те оно мора да се филтрира пре употребе. Овај порто у највећем броју случајева неопходно је декантирати, тј. преточити у боцу за служење пре конзумирања.
Colheita порто је заправо златни порто из једне бербе, нпр. из 1963. и није прави архивски. Због тога је за овај тип вина строго забрањено употребљавати назив архивски на етикети, да би се избегла забуна. Не флашира се пре најмање седам година одлежавања у бурадима, јер се тиме осигурава квалитет златног порта. Тако, нпр, Colheita порто из 1963. може да се флашира 1982, 1992. или 1995, а све зависи од винара који одлучује када је вино спремно за тржиште. Због тога, Colheita порто увек има два датума на етикети – годину бербе и годину флаширања.
Crusted порто је вино из добре, али не винтиџ године, које је имало исти третман као и архивски. Важи за мало јефтинију врсту.
Касно флаширан архивски порто (Late Bottled Vintage, LBV) је посебна врста која одлежи у бурету четири до шест година, да још мало сазри. Појавио се ради задовољавања потребе тржишта за архивским порто винима. Направљен је од једне бербе и по свему је израђен као прави архивски порто, осим једне темељне разлике – уместо да дозрева у боцама две године после бербе, ЛБВ се флашира после најмање четири, а максимално после шест година зрења у бурадима. Стога се оба датума, бербе и флаширања, морају навести на етикети.
Bottle Matured порто је вино категорије ЛБВ или Crusted порто који је сазревао у боци макар три године. Стога се и код њега наилази на талог у боци.
Бели порто прави се само од белог грожђа и једини је код којег постоје разлике у слаткоћи. Постоје суви, полусуви и слатки. Суви тип је релативно нов у историји порта, али је популаран у Португалу, где се пије пре вечере као аперитив, расхлађен. Традиционалнији слатки тип популаран је у Француској и Шведској. Код оба касније одлежавање у боцама не резултира никаквим побољшањем.
Рубински порто (ruby) је најновији тип. Пошто има мало додира с дрветом и ваздухом, овај порто задржава воћни, сладак укус. Флашира се млад и остаје да зри у боци. Конзумира се лагано, охлађен као аперитив лети, или уз кришку лимуна по енглеским пабовима. Често се користи као подлога за десерте, попут свежих крушака.
Златни порто (tawny) је зрелији и лакши тип у односу на рубински. Најчешће се производи купажом различитих одстајалих порто вина из разних година, јер се у буре стално долива ново вино – старо испарава око 5 одсто годишње. За тај губитак се каже – попио га ђаво. Одлежава у мањим бурадима и тиме губи на слаткоћи и свежини ароме. Временом црвени порто губи боју, а бели је добија, те се спектар креће од нијанси меда и ћилибара, до вискија или коњака. Уколико је реч о врстама Single Harvest (једна берба) или Colheita, нема доливања. Ако на боци није назначена година бербе, ради се о порту који је у храстовој буради провео не мање од седам година. Што старији – то бољи, и скупљи. Типови златног порта су и Tawny Reserva, Tawny с ознаком старости (10 година, 20, 30 и 40 година) и Colheita, тј. Single Harvest. Ово вино може одмах да се пије.
Р.Д.Ј.
