Пожегачу би, без обзира на мане, требало више ширити, јер за сада боље сорте за прераду од ње немамо. Од сорти најранијег и средње раног зрења, као стоне сорте погодне су: рут герштетер, калифорнијска плава, чачанска рана, цимерова рана, чачанска лепотица, херман и др, а од сорти средње касне и касне епохе зрења: пожегача, стенлеј, чачанска родна, ваљевка, аженка 707.
Ове сорте погодне су за сушење и друге видове прераде (ракија, пекмез, џем итд.). За прављење компота препоручују се крупна зелена ренклода, уленсова и алтанова ренклода.
За гајење на већим надморским висинама препоручују се чачанске сорте шљиве: чачанска рана, чачанска лепотица, чачанска најбоља, ваљевка и чачанска родна.
Пожегача
Стара сорта која вероватно води порекло из Мале или Средње Азије, а која се на просторима република бивше Југославије гајила чак са 90 милиона стабала.
Сазрева крајем августа месеца. У савременим засадима више се не шири због изразите осетљивости на шарку шљиве која изазива код ове сорте деформације на плодовима и њихово превремено опадање. Размножава се изданцима и на сопственом корену је средње бујна, док је калемљена на џанарики бујна. Самооплодна је. Плод је ситан, јајаст, тамноплаве боје, са ћилибарно – жутом бојом мезокарпа, слатко – накиселог укуса, са хармоничним односом шећера и киселина и израженом пријатном аромом.
Због добре родности, одличног квалитета и широке употребне вредности плодова, пожегачу и даље треба чувати као сорту. Ипак, њено ширење мора бити ограничено само на подручја у којима није присутна шарка шљиве.
Чачанска родна
Домаћа сорта која сазрева крајем друге и почетком треће декаде августа.
Плодови су средње крупни 25 – 30 г, јајастог облика, тамноплаве боје, прекривени обилним пепељком. Мезокарп је жуте боје, слатко – накиселог укуса, изражене ароме. Чачанска родна роди и на мајским китицама и на мешовитим родним гранчицама. Сорта је комбинованих својстава, погодна за стону потрошњу и различите видове прераде. Погодна је за сушење и даје ракију одличног квалитета. Значај ове сорте умањује осетљивост на шарку и склоност ка алтернативном рађању.
Стенли
Водећа је сорта шљиве у Србији. Због високе родности, крупног плода и толерантности на шарку шљиве најзначајнија је позна сорта. Стабло је средње бујно, а род доноси на мајским букетићима. Самооплодна је. Плодови за бербу стижу у другој половини августа. Средње су крупни до крупни, просечно тешки до 35 г, јајастог облика, тамно – плаве боје са обилним пепељком. Плодови боју добијају много пре пуне зрелости. Мезокарп је зеленкасто жут, сочан, сладак са мало киселине и без изражене ароме. Плодови су комбиноване употребне вредности, погодна је за стону потрошњу, различите видове прераде и сушење.
Чачанска лепотица
Сазрева у трећој декади јула. Још увек је једна од најбољих стоних сорти која се већ дуго успешно гаји у Србији, али и ван граница наше земље. Стабло је средње бујно са отвореним углом гранања, а гране су добро обрасле родним елементима. Самооплодна је, рано пророди и рађа обилно. Плодови су првенствено намењени за јело у свежем стању, мада се успешно користе и за различите видове прераде, посебно у домаћинству (слатко, џем, ракија).
Плодови су средње крупни до крупни, просечне масе до 40 г, јајастог облика. Покожица је тамно плава и прекривена обилним пепељком. Мезокарп је зеленкасто жут, чврст, сочан и слатко – накиселог укуса.
