Чуда су само плод великог рада
Пише: Зорица Драгојевић
До пре десетак година Мирослав Шарац о калемљењу и калемарству није знао готово ништа. А онда је дошао до зарасле прадедине њиве у селу Павловци надомак Руме, стао и остао на њој. Ту је пустио корен, дубљи и јачи од било којег стабла, пустио је корен љубави. Из љубави је научио да калеми, да ножевима наслеђеним од оца продужава век старим сортама. За кратко време већ су почели да га сматрају чудотворцем, да му доносе семена, стара двадесетак година, надајући се да ћи и у њих удахнути живот. Он, међутим, сматра да је све само плод великог рада и жеље да се продуже врсте.
– Све је почело као моја жеља да створим нову генерацију старинског воћа. Ту идеју спроводим у дело десет година, о њој сам написао књигу. „Повратак“ је враћање дедовинама, оживљавање малих парцела које чине живот обичних људи ван урбаних целина. Борба за старинско воће је логичан след тих догађаја – каже за „Добро јутро“.
Имање са стотину сорти
У ту борбу је ушао са наслеђеним очевим калемарским ножевима, иако отац није био калемар:
– Немамо породичну традицију калемарства. Интересантно је да је мој покојни тата имао калемарске ножеве које сам наследио, али њима никад није накалемио ниједну воћку. Ја их успешно користим.
Док калеми, Мирослав уз њих и учи, јер је калемарство учење кроз живот:
– Калемарство се, по мом мишљењу, учи цео живот. Основе су веома једноставне, а с обзиром на то да успех зависи и од спољних фактора, од природе, кретања воде, то су неке појаве које је немогуће научити. Шта је заправо калемљење воћа? То је стварање пречице којом се крећу вода и храњиве материје кроз ткиво биљке. Та пречица – спој, омогућује раније улажење у родност и преношење особина биљака на следећу генерацију. Посматрање биљака је веома важно. Ја сам самоук, и у калемарству и у пољопривреди уопште. Посматрање биљака и услова у којима живе све ми говори.
Посматрајући тај живот у свом дворишту и на свом имању, посадио је аутохтоне сорте са целог Балкана. Неке је сам донео, неке су му пријатељи прошверцовали:
– Данас имам стотине аутохтоних и старинских сорти воћа, сваке године имам нову башту или баште, јестиве биљке по целој кући и дворишту. Све сам то сакупљао по целом Балкану, сваке године идем на скуп калемара старих сорти у Хрватску, неке сорте (племке) су ми шверцовали из разних држава, а и ја имам навику да, где год да одем, носим маказе са собом, па ако видим неку стару воћку, у пустим селима по планинама, узмем племку или одем код газде да питам.
Али, калемарство није само узети племку, много је комплексније од тога. Нека правила се морају поштовати, а која можете прочитати у наставку текста.
