Некако нечујно, тихо, обележен је Међународни дан жена на селу. Невидљиво, као што су и оне деценијама биле. Добре када је требало послати ратнике у војску, када је требало остати на земљи и сачувати је, када је требало рађати, давати, радити. Једна таква, тиха у својој верности и богобојажљивости, јер све што је од Бога и од људи треба поднети, била је и моја стрина Добрина. Мека и добра као и име јој што је носила. У тој вечито од рада, до земље, погнутој глави нико лепоту није видео. Нико сем мене. Те модре очи, испијене од тешког живота, од немаштине, од подизања потомака, куће, кућишта, од вечитог испраћања стрица на рад по великим градовима, чувале су последње капатке нежности за нас деверову децу.
Никада је нисмо видели тужну, мада и ретко насмејану, увек некако озбиљна, као да је носила сав терет овога света. А носила га је, на својим широким, од рада и ношења обрамице годинама, уморним раменима. Носила га је у рукама које су хиљаде најмекших кравајчића умесила, хиљаде хлебова оних великих за три дана, а кришка једна за два јела довољна, испекла. Носила га је у души, ретко излазећи из окућишта, само два или три пута годишње до најближег града када би јој јој стриц куповао комбине, веш или неко одело. Добро и још једном у суседно село код сестре на славу. Код нас у Београд, за свога живота, дошла је можда четири или пет пута, увек у пратњи стрица и никад се не задржавајући више од дана, јер стока не може да чека, баш она и увек она мора све да уради. А њен посао почињао је у пола пет сваког јутра, завршавао се ноћу око два или три, када би завршила са дворењем укућана, оставила стрица да спава, а она испосливши све послове око и по кући села да се умије и опере косу. И то у ствари и није било оно што ми мислимо, та коса у венац уплетена, увек под марамом да је нико не види, то је нешто што ми је најболнија успомена. Тако уморна, док је нико не гледа, (а и ја сам сасвим случајно налетела и кроз прозор вирила), прво би огрубелим, од тежачког рада испуцалим прстима, распустила венац од две кике. Затим би лагано јер су то једини тренуци кад је била сама и своја, расплитала кике, један по један прамен рашчешљавала дрвеним, ко зна када купљеним, чешљем, све умачући га у воду и пролазећи по коси. Никада, сем тада, нисам јој видела сузе, а капале су у ону воду, падале као најтежи бисери, јер само је тада била „само жена“. И колико је таквих жена, чији рад не видимо, не ценимо, јер шта је помусти краву и скинути кајмак, шта је усирити сир, шта је посејати и оплевити башту, нахранити стоку, очистити шталу, бити супруга, бити мајка, снаха, свекрева, бака, шта је бити жена на селу. Е, много је.
Текст: З.Д.
