У СЕЛУ ПИРКОВАЦ МЕЂУ ПЛАНИНАМА
Први пут сам у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Пирковац, негде на граници планина Раила и Љубовик, у близини Сврљига, била пре седам година. Повод је, на жалост, била смрт. Али та смрт уткала је пут неким новим животима, нама је дала разлог да у манастир долазимо, да му се враћамо носећи те животе и приклањајући их Христу. Сада, већ четвртим доласком, гледам исте куће после скретања са аутопута, набијене старе блатаре, до пола порушене а од пола штрче остаци кровова изнад којих избијају гране багремова, тражећи пут до светлости.
Рекла бих све је исто, а није. Пут је лошији, опхрван коровом, рупа до рупе, нека већа, нека мања, мање је стараца што седе на клупама испред нових а остављених дворишних зграда, нема некадашње живости. Мени и поред туге, ипак лепо. Лепо, јер знам где идем, знам да ће ме дочекати мати Гаврила, оштрог још бистрог погледа, а у ствари блага, мекша од памука, милује речима и кад мислиш да те кори. Не кори, само објашњава, упућује.
Сви мириси света у шољици манастирске кафе
На уласку у здање из доба Немањића жути се звоник, да га виде и три суседна села. Кажу, манастир подигоше браћа на месту где су се раздвојени сусрели. Преко пута њега са западне стране велика, гашеним кречом који је већ опао 1883. године зидана зграда. Некад била школа.
Мати нас дочекује ширећи руке, здравимо се као најрођенији, некако осећам да и јесмо. Манастир лепши него пре четири годинe кад сам га последњи пут видела. Нова дрвена црква на четири воде, уређено игралиште за децу, обор са живином и пауновима, све се некако разликује једно од другог, а ипак уклапа.
– Помаже бог, дођосте ли? Колико је година прошло, од кад сам те последњи пут видела. Беше новинарка – пита? – А ни Љубица ми није дуго била.
Не стижем да одговорим на сва питања, а мати је већ понудила кафу коју ће нам својим старачким рукама скувати.
– Има четири године, када смо Милу крстили – одговарам.
Осврћем се по дворишту, да удахнем ту лепоту, да осетим мир. Не могу да не приметим колико тога је подигнуто и да је манастир живнуо.
– Јесте – потврђује мати Гаврила. – Игуман Варнава је оно јако (пре неког времена), за време короне дигао ову цркву, јер је услов био да постоји размак, да се људи не гурају кад се моле. Испунили смо то и сад има места колико хоћеш, хвала Богу. Направили смо и ову брвнарицу са трпезаријом, а има и соба где људи могу да се одморе, одспавају.
Причајући седа на дрвену клупу испред кухиње, крстећи се на помен Бога и пружајући топлу, мирисну кафу, ону прву јутарњу иако је скоро једанаест сати. А мирише та кафа, чини се никад као тад и нигде као ту, као да су се у њој сакупили сви мириси овога света. Мирише на чисту душу мати Гавриле која ју је донела. Питам шта се све променило, шта од стоке има, живине, има ли и даље игуман магарца, коња, ко у пољу ради.
Сир пуномасни, не вади се кајмак
– Да ти кажем, отац Варнава се труди, али он без коња не може – одговара. – Наше краве, имамо и њих, муземо ручно и на музилицу. Игуман је задужио оца Георгија да музе, а он и сестра Ксенија сире сир који продајемо. Наш сир је пуномасни, не вади се кајмак, леп је и сви га хвале и купују.
Продају само сир, све остало раде за себе, гаје живину, сеју пшеницу, косе траву, каже наша домаћица и објашњава:
– Имамо живину, кокошке, од њих јаја домаћа, имамо и овце. Све се постиже. Мало нам помаже и народ који долази код оца на молитве, па их он понекад запосли, за послушање. Све су њиве биле посејане и жито, и кукуруз. Долазили су нам кад се скупља и дене сено. Пуно њих је радило, а и ова наша деца иду и помогну комшијама да пораде њихово, те комшије дођу да се подене наше сено. Засадили смо и виноград, биће грожђа следеће године, вероватно. Све се ради, сва пољопривреда, као једно велико, богато домаћинство.
Мати Гаврила, не може тачно да одреди колико имања манастир има, јер је нешто скоро враћено:
– Имамо пуно имања. Отац се потрудио те је држава вратила нешто шуме, али не можемо да је сечемо тако да огрев купујемо.
Имају башту и пластеник, а поврће углавном користе да би спремали ручак за госте:
– Пуно људи дође, а отац не дозвољава да било ко оде без ручка. Свима се ручак спрема, тако да су парадајз, паприка, кељ, карфиол, салатa, спанаћ, лук бели и црни за те потребе. Кад правимо зимницу, отац докупи шта треба, скупе се жене из села и помогну нам да је оставимо.
Прекидајући причу монахиња нас упућује на пропланак изнад манастира, на коме се између десетлетних стабала на чистини налазе штала и обори.
– Идите да видите, али паз’те на кере, на дугом су ланцу, а не познају вас – опомиње док замичемо.
Кере чекају, мирне, не опажају нас, коњ и магарица причају неку своју причу, козе радознало поскакале у штали, краве мирују набрекле од сена. Живот…
Мироточива слика патријарха Павла
У манастиру сам била четири пута. Сва четири пута мироточила је слика патријарха Павла, урамљена у златни рам, стављена у дуборез. Поред те слике, испред које се чуда дешавају, налази се и риза са моштима Свете Петке, као и икона Мајке Божије Брзопомоћница са Свете Горе.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
