ПРЕДРАГ ЈАНКОВИЋ, ПОСЛЕДЊИ ЈОРГАНЏИЈА НА ДОРЋОЛУ
Јорган је некада био незаобилазни део девојачке спреме. Што тежи, што већи, што лепше платно – то богатија девојка. Кад се њиме ноћу покријеш, ујутро се пробудиш, ниси ни мрднуо. Некада. А онда су дошла нека нова времена, нови материјали, нова мода.
Јоргани су остали јоргани, али не вунени, ни перјани, већ од микровлакана, штеп-деке и танани, танани да човек не зна ни да се покрио. Од свега старог остали су мириси, сећања на хладне зиме и топле покривке, и једна мала јорганџијска радња у старом срцу Београда. У згради од пре Другог светског рата млади јорганџија Предраг Јанковић још иглом и напрстком прави чуда и оживљава успомене.
Изучио занат помажући деди
– Занат сам научио од деде Живорада Илића, старог јорганџије који је то био целога живота. Радио је у старој Југославији у јорганџијским задругама које су тад биле многобројне, од 1955. године – прича Предраг.
Присећа се сетно да је деда дошао у Београд да би завршио Трговачку школу, али како је било тешко време, морао је да ради да би се ишколовао. Због тога је и отишао на занат – јорганџијски. После школе се запослио, а касније отворио своју радњу.
– Радњу је отворио 1978. и у њој радио до 2005, када је напунио 75 година, отишао у пензију и препустио је мени – наставља Предраг, док стоји у старој радњи, скромној и непромењеног изгледа.
На самом уласку – радни сто, од стола с леве стране полице, на њима нови и стари јоргани, неки распарани, неки поцепани, али сви уредно сложени. У џаковима око радног стола неочешљани памук и вуна, спремни, чекају нека боља времена и неке нове људе, који ће ценити стари занат.
– Нисам мислио да ћу се овимe бавити. Уписао сам Пољопривредни факултет и кренуо на студије, али сам све време помагао деди. За четири године сам изучио занат и кад је деда посустао, да не бисмо затворили радњу, ја сам преузео посао. Ево, скоро ће двадесет година како опстајем – сабира Предраг.
У рукама преврће напрстак, гледа по радњи, питајући се зашто је још ту. Посла је мало, али не жели да одустане.
Препоручује вуну и чешки дамаст
– Све је већа беспарица и све је мање посла. Људи купују и преправљају само што морају. Преправка једног јоргана за једну особу је око 5.000 динара, али је то нешто што ће трајати следећих 50 година. Тренутно се учини скупо, на дужи период је џабе, мада су ретки који и то могу да приуште. Цена јоргана који у потпуности израдим, с мојим материјалом, изађе око 16 хиљада – каже млади јорганџија.
Додаје да материјали морају бити квалитетни, а од квалитета зависи и цена, што јорганџији само отежава посао. Предраг препоручује вуну и чешки дамаст, оба квалитетна и скупа материјала:
– На тржишту има и броката који је раније кориштен. Брокат је раније био много квалитетнији, јачи, бољег ткања, сад се деси да конац засече материјал и да пукне, због чега га не препоручујем. За пуњење је и даље најбоља вуна и за један добар јорган „самац“ потребно је три килограма опране, чисте вуне, од које, кад се пречешља, отпадне неких десетак посто. Кад је јорган завршен, у њему буде од два до два и по килограма вуне. Вуна је добар изолатор, одржава температуру тела, док је најквалитетнији и најтоплији перјани јорган.
Код перја је проблем у томе што су неки људи алергични на њега, објашњава последњи београдски јорганџија. И, како каже, људи више прерађују него што купују нове.
На малој игли нема великих пара
– Наравно да је тешко – пожалио нам се. – Замислите јорган који је у употреби већ тридесет година. Треба га рашити, пречешљати, све је то пуно прашине. Ради се само прстима, стојиш по цео дан, шијеш, фирцаш. За један јорган је потребно осам до девет сати ефективног рада. Прво отворим јорган, распарам тканину, сашијем нову, рашчешљам вуну и онда од новог материјала сашијем нов јорган. Само се вуна сачува, јер с истом вуном може да се преради јорган три до четири пута. Вуна, која траје 150 година, преради се и добије се нов јорган, који траје наредих 40 година. Важно да се јорган шије на коцке, тако да се приликом одлагања не ломи и то му додатно продужава век.
У овом прљавом послу само љубав га одржава, љубав и заоставштина, обећање, давних дана дато деди.
– Велике паре се не зарађују на иглици од 2,5 сантиметара. Све се ради ручно, и све је само преживљавање. У време мога деде се лепо живело од овог посла, јер је била велика потражња. Да је сада тако, ја бих одлично зарађивао. Не бих волео да се моје дете бави овиме, нека ради неки чист посао, од ког ће моћи пристојно да живи. Све занатлије су у сличној ситуацији: пре три године је сарач у Балканској затворио радњу – са жаљењем прича наш саговорник.
Иако помало уморан, не одустаје од маратонске трке с машинском производњом. Од алата користи само најосновније. Уметност је, уствари, у његовим рукама.
Сваки јорган – уникат
– Ретко ко у данашње време купи јорган. Углавном их прерађују. Више се исплати да се претресе стари јорган, јер је вуна доста скупа, нико неће да је пере, а и нема више фабрика које прерађују вуну. Исто је и с перјем – прича Предраг, који у свом радном веку није сашио два иста јоргана. Сваки његов јорган је уникат и траје неограничено, што даје чар овом послу.
Најтеже је привући купца
– Имам шиваћу машину која је стара преко деведесет година и она служи да се материјал ушије као џак. Ту су још мала игла за шивење, игла за пулајисање, два шила за дотеравање душека, машина за чешљање, маказе за кројење. Најтеже је чешљање, па пуњење и дотеривање. У ствари, најтеже је изложити јорган и привући купца – закључује Предраг Јанковић, последњи јорганџијски чаробњак с иглом и напрстком.
Пише: Зорица Драгојевић
