У нашој малој породици, од када имам било какво сазнање и сећање о њој, увек је све функционисало како треба. Окупљени око мајке, удовице, нас троје, како су нас из сажаљења и ваљда да би њен труд унизили, вечито звали „Здравкови сирочићи“, нисмо давали да нас било шта поремети. Били смо вредне мале бубе код којих је увек и све било под конац, кућа блистала и кад мајка није била ту, домаћи задаци увек на време урађени, пажљиви према комшијама јер се то тад јако ценило, свакоме „добро јутро“ и „добар дан“, никада никоме ружна реч. Нисмо је, што би стари рекли, брукали, увек чисти, уредни, лепо васпитани. Ништа нам није недостајало, јер је мајка била жена лавица, све са вољом и полако. И први телефон, први телевизор у боји, први касетофон, видео рекордер, прва поника, све смо први имали. Само смо у једном увек били последњи. И то је тај дан кад нам је недостајало и кад нас је болело и оно што никада није. ОЦИ.
Мајка би тога дана заћутала. Њене удовичке муке нисмо осећали, само смо знали да немамо кога да вежемо, немамо коме да кажемо „тата“, да тражимо одрешење и поклон, као и сва друга деца јер ми то нисмо били. У тим тренуцима, увек је, као и много пута до тада у помоћ са необичном нежношћу коју није показивао ни према својој деци, ускакао комшија и побратим Мија. Озбиљан, ретко насмејан, строг и праведан Шумадинац, није нас одвајао од његово двоје, бар не тог дана. Чини ми се, да не претерујем, али на „Оце“, својим трудом био нам је и више од рођеног.
Не сумњајући да ћемо као два разграктала орла, брат је већ био момак и није га то занимaло, да се обрушимо на њега куповао је „галеб“ чоколаде јер је знао да их волимо, бананице, бомбоне свилене и по неку ситницу. Ми бисмо, чим устанемо, не сачекавши да мајка да одобрење, трчале низ степенице да нас чује цела зграда, носећи у својим детињим рукама дебели канап, онај што се веш на њега ширио, да не пукне и улетале у стан у приземљу, будећи оне који будни нису били. Наш добри чика Мија, увек се правио да спава, пуштајући нас да га целог обмотамо канапом, док су се његови син и ћерка чудили мирноћи с којом је све то, иначе помало нервозан и прек, подносио. Када бисмо завршиле, отворио би једно око, погледао нас попреко, да нас пресече и уплаши и питао:
Шта хоћете вас две пала..де, шта сте се раскокодакале од раног јутра? – једва бисмо дочекале то његово питање.
Дај поклон да те одрешимо, иначе ћемо те држати тако цео дан – смејале смо се и скакале око њега, срећне јер смо и ми некога везале.
Лина, дај оно што сам спремио – као строго би рекао својој супрузи, жени у чијој смо кући, чини ми се, више појеле него у својој. Она би се, без речи окренула скривајући сузе и донела понуде, учествујући у преговорима да ли је довољно или не. И увек је било довољно, можда и превише. Дао нам је оно што нисмо имале, љубав оца уместо оца, да осетимо да некоме припадамо тога дана.
Текст: Зорица Драгојевић
