KADA VRELI LETNJI DAN POKAŽE SVOJE LICE
Ima tome nekih desetak godina, kada je društvo malo i odabrano rešilo da poseti znamenitosti Braničevskog okruga i istočne Srbije. Naravno, u najtoplijem avgustovskom danu i najtoplijem danu te godine. Srećom, odabir je Srebrno jezero, kupanje, uživanje, dobra hrana, a zatim, tada ostaci Golubačke tvrđave. Dan je, kako inače drugačije, započeo ludo. Sastanak u pola osam upotpunio je drug Boro, neizostavni saputnik i sapatnik svih naših putovanja i ludovanja. Ispred zgrade parkirao je svoj crveni polo, star koliko i jedno srednjoškolsko dete, možda i stariji, bez klime jer šta će nam klima. Iz pola, na pola viri poker aparat koji je iz čiste šale doneo da stavimo na terasu, da se „mladi“ zabave.
Muzika kad joj vreme nije
Mi u čudu, niti se kockamo niti znamo kako aparati izgledaju i sve se osvrćem da li ga je neko video kad je dolazio, jer dežurne kamere rade već od šest sati ujutro. Polako, kako kamere ne bi reagovale izvlačimo aparat, mic po mic, mada drugačije nije ni moglo, jer je bio težak kao crna zemlja. Pomerajući ga, dokačismo žice zadnjeg zvučnika koji inače nije radio, momentalno ga poprivismo i grunu muzika na najjače. Odvali se Ceca, pršti naseljem „Draganeeeee mojjjjj, kad dođeš tiiiiii“…Uključi se prva kamera, pomeri se zavesa, do popodne svi će znati ko u ranu zoru pušta muziku toliko glasno da ga ceo kraj čuje. Boro samo pogleda, nasmeja se, nasloni aparat na noge i mahnu komšinici Šani, koja brže bolje pobeže sa prozora. U stanu svi očekuju to čudo od tehnike, smeju se, i nagađaju šta će se „po selu pričati“. Uz mnogo muke, izgrebanih ruku, zadihani i već mokri do čarapa, smestismo ga u najskriveniji deo terase, tamo gde ga, sem pola komšiluka, i naravno komšinice Šane, niko neće videti. I krenusmo. Tanja, Draženka, Boro i ja, „društvo lako ćemo“. Uzbuđenje je na nivou, pesma u kolima nadjačava šištanje vazduha kroz otvorene prozore, jer kako već rekoh klime nije bilo.
Kad laste polete
Nije dugo trajalo to naše uzbuđenje. Zašto su Turci baš tog dana rešili da kolima okupiraju put do naplatne rampe u Bubanj potoku nije nam bilo jasno, jasno je samo da sam sedela u kolima, prebrojavala kapljice znoja dok se društvo šetkalo pored kola na svežem vazduhu, ispijajuću okrepljujuća pića. Red Turkinja, red naših gastarbajtera, red domaćih turista i tako svi kao u vojnoj paradi korak po korak, metar po metar, čitava dva sata. A onda odjednom stampedo, svako utrčava u svoj auto i jurišom do izlaska iz Beograda. Tih dva sata neopisivih muka nadoknadismo vožnjom od ludih 150 km na sat. Ludih jer smo imali osećaj da se polo raspada, da nas put baca levo, desno, da letimo ko laste ka jugu. U tom letu, po selima istočne Srbije, iza nas su na kapijama velelepnih gastarbajterskih zdanja, jer se to kućama ne može nazvati, ostajale razne tice, lavovi, sve rase pasa, čak i jedna Bogorodica. Konačno, stigosmo i na čuveno „Srebrno jezero“.
Od mira, tišine i odmora koji smo očekivali, suočili smo se sa teškim mirisom roštilja na sve strane, gužvom kao na Budvanskoj rivijeri, majkama koje dozivaju pogubljenu decu i muzikom koju od prelamanja iz kafića u kafić nismo mogli da definišemo. Nešto malo bolja situacija bila je na plaži. Nismo još ni postavili peškire, Boro se odnekud pojavljuje sav srećan i nasmejan.
Osveženje koje neki nisu tražili
– Platio sam nam sat vremena pedalinu!!!! – uzvikuje oduševljeno.
– Šta si platio? Jesi li ti normalan, ko će da pedala sat vremena – pitam šokirano, jer unapred znam da ovim dvema ne pada na pamet da umaraju svoje, sedenjem u zadnjem delu pola, napaćene noge. On me gleda pokunjeno, shvata da se zaleteo. Uzima u ruke Bjanku, čivavu koju zaboravih da pomenem, svoju kožnu torbicu i peškirić i kreće ka pedalini. Šta ćemo, krenusmo i mi. Draženka i Tanja prostrše peškire, udobno se smestiše za sunčanje, a nas dvoje sedosmo za kormilo. Prođe deset, minuta, prođe dvadeset, već mozak vri, a mišići zatežu.
– Imate li vas dve nameru da nas malo odmenite – pitam već prilično nervozna od tri sata vožnje automobila i pedalanja po Srebrnom jezeru koje već treći put za tih dvadeset minuta obiđosmo celo (onaj deo koji je dozvoljen za kupanje). Njih dve ćute, ne obraćaju pažnju, samo se premestiše s leđa na stomak i nastaviše da uživaju. Dadoh Bori znak očima da krenemo prema gejziru. Ne govoreći ništa pokrismo naše stvari peškirima i uletesmo tačno ispod najjačeg mlaza vode. Nastade haos, poskakaše šokirane ledenom vodom koja im se sruči na glave i tela uzavrela od letnjeg sunca. Ne znaju kud udaraju, prvo jedna o drugu, pa o stvari, pa krenuše da pokrivaju rančeve, novčanike, kukaju kao kukavice.
– Vi niste normalni! Jao kakav je ovo šok za moj organizam – Tanja samo što ne plače, Draženka dograbila Bjanku koja se od stresa trese kao prutić vrbe na vetru. Na našim licima osmeh, konačno. Dosta je bilo, krećemo na obalu.
Tako mokri, nas dvoje zagrcnuti od smeha, njih dve besne, posedasmo u auto i krenusmo ka Golupcu. Bjanka se tresla i naredna dva sata ali, usput muzika i pesma rešiše napetost između nas. I pogled na ulasku u Golubac. Puče pred nama Dunav, plav kao more, širok, miriše vazduh na sveže, što si bliže to ti srce jače lupa od čiste lepote. I svi u isti glas, svi oduševljeno:
– Jaoooo, ovo je lepše od mora – i jeste, u tom trenutku zaboraviš sva Grčka ostrva, prelepe peščane plaže, zaboraviš Budvu i Petrovac, Rovinj i Makarsku rivijeru, zaboraviš Španiju i Egipat, nema lepše zemlje od Srbije. Tako oduševljeni sedosmo da popijemo kafu i saznamo kako do Golubačke tvrđave.
Lepota od koje se i dah stidi
– Možete kolima, ali vam je lepše peške, nije to daleko, kilometar, dva – objašnjava lokalni meštanin. I krenusmo, kolima naravno, jer kako drugačije. Ubrzo se pred nama ukazaše ostaci nekada srednjevekovne tvrđave. Jedna donekle dobro očuvana osmatračnica ulazi u sam Dunav koji se na tom mestu sužava, nešto malo očuvanih kula na uzvišenju iznad tunela sa koga bi bio dobar pogled na okolinu i to je to. Ali, predivno. Prvi korak kada napraviš već si se vratio u to davno doba, tu je vreme stalo, svaki kamen koji Dunav zapljuskuje svedok je srpske istorije. Zadivljeni stajali smo nekoliko minuta, nesnađeni gde prvo krenuti, šta videti, da li se sme u te osmatračnice, ima li zmija jer je toplo, hiljadu pitanja i jedan odgovor. Idemo. Prvo do Dunava i dela tvrđave koji u njega ulazi, besomučno slikanje u svim mogućim pozama. Zatim krenusmo do tunela, kroz koji saobraćaj nesmetano teče, i otvora na tunelu za koji smo mislili da je neki tajni prolaz na reku. Nas troje napred, Draženka iza kako bi ovekovečila trenutak našeg ulaska u svet nepoznatog.
– Jaoooo, što je dobra slika, kako svetlost pada na vas kao da idete u raj – taman sam pomislila „ćuti jezik pregrizla“, kad se Tanji omakoše japanke o vlažan kamen, polete u Dunav i zamalo dođe pred vrata Sv. Petra. Boro je u poslednjem trenutku zgrabi za majicu i povuče nazad, ona svom težinom udari zadnjicom o ledinu.
– O, Draženka oš’ ćutati više?! Zamalo ti ne ispunih želju – viče pokušavajući da ustane, kako se više trudi, tako kliza i vraća se na zemlju. Mi se smejemo, pa joj oprezno pružamo ruke da ustane. Nekako se pridiže i krenusmo dalje. Iza tunela naiđosmo na grupu planinara, spremaju se za uspon na kulu. Stadosmo da proćakulamo, da se raspitamo odakle je nabolji vidik. Boro u papučama, šortsu i košulji, šaren kao na karnevalu u Brazilu u jednoj ruci drži torbicu u drugoj ruci čivavu.
– Jel’te momci, kako bismo mi mogli da se popnemo na kulu, da imamo dobar pogled na Dunav i okolinu? – pita sav važan.
Jedna breza za kraj
– Vratite se do kraja tunela. Sa leve strane imate kozju stazicu. Tom stazicom idete do vrha, na vrhu imate par drvenih stepenika. Kad njih prođete dolazite do vidikovca odakle se vidi ceo Golubac – vrlo strpljivo objašnjava mladić u planinarskoj opremi, već spreman za prvi korak ka vrhu kule. U tom trenutku iza naših leđa, razgrćući nas na dve strane ko mlad kukuruz u njivi, Draženka se javlja svojim razdraganim glasom.
– Izvinite, a jel’ može kolima? – i ne shvata šta je pitala, mi se samo zgledasmo, od sramote nismo mogli ni da se smejemo, momci, naravno, popadaše od smeha. Boro napravi okret nazad i krenusmo prema kolima. Draženka trči za nama troma, ona za nama mi od nje. Dođosmo do parkinga pored koga je bila česma sa izvorskom vodom. Hladna, da razgali dušu i razbistri um. Pijemo, ne možemo se napiti i sve se osvrćemo i shvatamo da nam nešto fali, da nam neko fali. Nema Draženke, a treba da krenemo. Okrećemo se, idemo do mesta gde smo svi bili zajedno, već nas preseca po stomacima, panika polako počinje da zauzima mesto. U daljini, krajičkom oka, spazih brezu. Veliku, belu, stablo joj nagnuto ka Dunavu, ka suncu, a grane dodiruju zemlju. Izgleda veličanstveno. Na brezi neka tamna mrlja u vidu naše izgubljene saputnice, obgrlila je i deli energiju sa njom.
– Ajmo kući, ja ne znam hoću li je danas preživeti – više nisam imala ni snage ni volje, samo želju da se naš put ka znamenitostima istočne Srbije što pre završi.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
