Иако ретке, аутохтоне сорте крушака још увек се могу пронаћи на нашем подручју као појединачна стабла или у мањим засадима. Сматра се да су непознатог порекла, односно да су донете у некој од бројних миграција становништва. Многе су се прилагодиле нашим условима и стекле нове особине у односу на своје исходне сорте, а неке су остале и непромењене. Претпоставља се да су неке од њих настале и на нашим просторима.
Јагодарка је позната и као јагодњача или мајска крушка. Сазрева крајем маја или почетком јуна, у време бербе јагода, по чему је и добила име. Стабло је бујног пораста, пирамидалне разгранате круне. Препознаје се по ситним, изразито округластим плодовима, просечне масе око 50 грама. Покожица је глатка, сјајна, зеленкастожута, месо беличасто, меко, полусочно и слатко – накисело. Релативно брзо гњили. Добре је, али алтернативне родности.
Тамјаника сазрева почетком августа. Према наводима стручњака, изузетно је родна, али је склона алтернативном рађању. Релативно је отпорна на већину болести и штеточина. Развија веома ситне плодове, просечне масе 30–60 грама, издуженокрушкастог облика, глатке и равне површине. Покожица је глатка и сјајна, жућкасте боје, која у пуној зрелости прелази у златножуту. Са сунчане стране развија се допунска интензивно црвена боја. Месо је кремжућкасто, осредње сочности, слаткастог укуса, са израженом аромом која подсећа на тамјан, по чему је и добила име.
Јечменка се може видети у околини Београда. Развија бујно стабло, које редовно и обилно рађа. Сазрева средином јуна, у исто време као јечам, па јој отуда и име. Плодови су ситни, лимунжути, слатконакисели, пријатне ароме.
Видовача сазрева од средине до краја јуна, око Видовдана, по чему је и добила име. Развија ситан плод зелене основне боје покожице, која у пуној зрелости прелази у сламастожуту. Месо је бело, меко, слатко, сочно и пријатне ароме. Склона је гњилењу плода. Рађа редовно и обилно.
Лубеничарка има тамноцрвено месо које подсећа на лубеницу. Сазрева од средине до краја августа, а рађа добро и редовно. Плод је средње крупан, крушкастог облика. Зеленкастожуту покожицу прекрива руменило са сунчане стране, а месо је светлоцрвено, сочно, слатконакисело, пријатне ароме. Чим почне да презрева, гњили и губи карактеристичну црвену боју, али је и тада пријатна за јело.
Караманка је некада била једна од најраширенијих домаћих сорти. Развија бујно стабло, округластопирамидалне круне, са великим углом гранања. Под теретом рода гране се повијају наниже, због чега круна добија изглед који подсећа на чардак, по чему се ова сорта лако препознаје.
Триплоидна је сорта са поленом слабе клијавости. Према наводима стручњака, отпорна је на мраз, а осетљива на сушу. Одговарају јој оцедна и влажна земљишта. Сазрева у другој половини августа. У обичним складиштима може да се чува две до три недеље. Плодови су средње крупни, неравне гукасте површине. Покожица је глатка, масна, зеленкастожућкасте основне боје, која у пуној зрелости прелази у сламастожуту. Са сунчане стране развија се допунска светлоцрвена боја. На покожици се могу видети ситне, бројне, браонкасте лентицеле. Месо плода је кремжућкасто, сочно слаткастог укуса и изражене пријатне ароме.
Такуша, позната и као такиш, развија бујно стабло, разгранату округласту и растреситу круну. Рађа обилно, а сазрева у другој половини септембра. Округласт или округластопљоснат плод је светлозелен и мало румен са осунчане стране. Месо је бледожуто, сочно, ароматично и освежавајућег укуса, посебно када угњили. Зрели плодови се чувају до три недеље, а могу да се користе и за туршију, ракију, сушење, пекмез.
Овчарка се најчешће може видети на падинама Гоча. Сазрева почетком септембра и може дуго да се чува. Плодови су средње крупни, крушкастог облика, с дебелом зеленожутом покожицом, црвеном са сунчане стране.
Јерибасма је позната и под називима воденац, пљускача, водењак, бљузгача, што указује на велику сочност. Развија бујно стабло са правим и снажним деблом. Добро рађа, понекад нередовно, а најбоље резултате даје на оцедним земљиштима. Триплоидна је сорта слабе клијавости полена. Плод је средње крупан до крупан, јајастозвонаст, с танком и нежном, жућкастозеленкастом покожицом прекривеном тамнозеленим ситним лентицелама. Месо је слатко-накисело и веома сочно, тако да за њу у народу кажу да се не једе, него пије. Бере се крајем септембра до почетка октобра. У обичним складиштима може да се чува до децембра.
Туршијара (сланопађа) сазрева у другој половини октобра. У свежем стању се користи тек када угњили. Чува се у облику туршије, па може да траје током целе зиме. Преврели сок из туршије користи се током лета као воћно сирће. Веома је бујна сорта. Касно почиње с плодоношењем, али рађа редовно и обилно. Плод је ситан до средње крупан, глатке и сјане жутозелене покожице. Месо је после бербе тврдо са доста камених ћелија, често непријатног укуса све док плодови не угњиле.
Арапка сазрева крајем октобра или почетком новембра. У обичним складиштима може да се чува око два месеца. Развија средње бујно стабло које рађа добро, али нередовно. Склона је опадању плодова пре бербе, па је треба садити на положајима заклоњеним од ветра. Има веома крупан, звонаст плод масе 300 до 400 грама. Подсећа на тег, због чега се често назива и кантарка. Покожица је дебела и груба, по читавој површини прекривена једноличном рђастом превлаком, браонмрке боје, због чега је и добила име арапка. Месо је бело, тврдо и трпко, када угњили сочно, слатко и благо ароматично.
С. Малиновић
Добро јутро број 543 – Јул 2017.
