Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ AGROCUBE: Јаблановачу гајили Римљани

AGROCUBE: Јаблановачу гајили Римљани

66

Пише: Момчило Даљев

Фото: Стеван Балубан и Драгиша Савић

Agrocybeсу род гљива из фамилије Strophariaceae, широко су распрострањене и обухватају око стотину описаних врста. Неке најзначајније заједничке карактеристике врстa из овог рода су:

печурке ситне до средње величине;

отисак спора је смеђе боје;

сапротрофне су врсте (разлажу мртву материју);

имају ситан и веома несталан прстен;

У Србији се може пронаћи десетак врста из овог рода и међу њима нема отровница. Све спадају у јестиве или нејестиве врсте. Углавном плодоносе у пролећном периоду године, када су прилично честе и расту у великом броју. Јаблановача, која је некада припадала овом роду, узгајала се још од Римског доба и спада међу најцењеније јестиве гљиве.

Јаблановача

Јаблановача (Cyclocybe cylindracea) цењена је јестива гљива која је раније припадала овом роду, али је касније премештена у род Cyclocybe. Паразитира на дрвету тополе, где расте у бусеновима и до неколико десетина примерака. Шешир јој је величине до 20 цм, у младости браон боје а, како гљива стари, прелази у крем нијансе и пуца по површини, средина шешира је углавном тамније боје од његовог обода. Расте од пролећа до касне јесени и прилично је честа врста, поготово у равничарским крајевима, попут Војводине.

Потенцијално се може заменити с нејестивом тополином разорницом (Hemipholiota populnea) која такође паразитира на тополи, али је веома горка и има изузетно дебелу дршку, за разлику од јаблановаче, чија је дршка танка и влакнаста.

Agrocybe vervacti

Шешир јој је обима до 4 цм, заобљен у младости, раширен како гљива стари, по влажном времену слузав, помало наборан, јарко жуто-окер боје. Листићи су прво беж па онда браонкасте боје. Дршка је углавном крем боје. Месо јој је танко, беличасто, без особитог мириса и укуса. Плодоноси по топлом и влажном времену на травнатим површинама. Ретка је врста, а јестивост јој није утврђена.

Тамна ливадарка

Латински – Cyclocybe erebia. Шешир јој је обима до 6 цм, купаст па раширен и испупчен по средини, површина му је помало наборана, у нијансама смеђе боје од светле до тамносмеђе. Листићи су крем до смеђе боје, наслоњени уз дршку, али понекад благо силазни. Дршка је бела са беличастим прстеном, на оштећеним местима поплави. Месо је браонкасто, без особитог мириса и укуса. Плодоноси у групама на влажним местима испод листопадног дрвећа. Јестива је врста.

Жута ливадарка

У стручној литератури Agrocybe molesta. Шешир јој је обима до 10 цм, заобљен па раширен, крем до беличасте боје, како гљива стари, шешир постаје све испуцалији. Листићи су сивкасти па браонкасте боје, дршка је беличаста и носи танак, несталан прстен који се лако изгуби. Месо је чврсто, беличасто, без особитог мириса и помало горкастог укуса. Плодоноси од пролећа до јесени на ливадама и њивама на осунчаним местима. Јестива је врста.

Рана ливадарка

На латинском Agrocybe praecox, има шешир обима до 8 цм, заобљен па раширен, гладак у окер и жућкастим тоновима, у средини тамнији. Листићи су прво беж па онда браонкасте боје. Дршка је беж боје, с танким прстеном који се брзо изгуби. Месо је мекано, беличасто, благог и пријатног мириса. Укус јој је пријатан, помало горкаст. Плодоноси током пролећа и почетком лета у групама по ободима шума и травњацима. Поготово воли нагомилане остатке биљака, као и малч, па се често може пронаћи у баштама и трим стазама. Јестива је врста.

Agrocybe pediades

Шешир јој је обима до 4 цм, заобљен у младости, раширен како гљива стари, крем жуте до окер боје. Листићи су помало трбушасто испупчени, беж па браон боје у старости. Дршка је у бојама шешира. Месо је веома танко, беличасто, мирисом и укусом подсећа на брашно. Плоди по топлом времену по ливадама и травњацима. Преферира песковите терене. Јестивост јој је непозната.

Agrocybe elatella

Шешир јој је обима до 3 цм, заобљен у младости, раширен како гљива стари, у нијансама окер и браонкасте боје. Листићи су беж у младости а, како гљива стари, постају браонкасти. Дршка је у бојама шешира са ситним, несталним прстеном. Месо јој је танко, беличасто, с мирисом на брашно. Плодоноси током пролећа и лета по влажним местима, богатим мртвим остацима биљака. Ретка је врста, а јестивост јој није утврђена.

Agrocybe arvalis

Шешир јој је обима до 4 цм, заобљен у младости, раширен како гљива стари, смеђе окер боје. Листићи су помало трбушасто испупчени, светлоокер до смеђе боје. Дршка је углавном у бојама шешира. Месо јој је танко, крем боје, без особитог мириса, помало горкастог укуса. Плодоноси у групама по ливадама, дуж путева и нађе се често у наносима дрвног отпада. Ретка је врста, а јестивост јој није утврђена.