Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja , u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik”.
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Za njega se vežu brojni narodni običaji, a ono što je jedinstveno je Đurđevdanski uranak – pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.
U mnogim krajevima običaj je na Đurđevdan, na sam dan ali pre zore, da neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, “da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”.
Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada”.
Kada se biljke kojima je domaćin okitio svoje domaćinstvo sasuše, odlažu se i čuvaju tokom cele godine radi napretka u kući, kao zaštitnici poseda ali, prevashodno, za spravljanje okrepljujućih eliksira ili čajeva za lečenje nekih bolesti.
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na Đurđevdanski uranak, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće, obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba”, kite zdravcem “da budu zdravi kao zdravac”, koprivom “da kopriva opeče bolesti sa njim”, i selenom “da im duša miriše kao selen”. Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.
Mladići u ponoć odlaze do kuća devojaka koje im se sviđaju, skidaju kapije i odnose ih negde daleko i tako zadaju muke roditeljima koji zatim moraju da ih traže po selu. Skidanjem kapije veruje se da će se devojka udati te godine. Čudesnu moć ima i struk kukureka, ubran na Biljni petak – petak uoči Đurđevdana, ali na mesto odakle je iščupan obavezno treba staviti parče hleba. Venac od tog kukureka nekada se stavljao ovcama oko vrata, ali se danas praktikuje presovanje u poslovnim knjigama, udžbenicima, pod tastaturom, odnosno ispod svakog predmeta koji pomaže u sticanju materijalnog bogatstva. Tokom večeri, treba ponovo otići na mesto gde je ubrana ova čudesna biljka, zapaliti vatru i čekati ponoć. Tada se, tvrde oni koji su tome prisustvovali, na nebu pojavi kratka blješteća svetlost koja svakoga ko je vidi ubrzo učini bogatim. Veruje se da ako je na Đurđevdan vedro. da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša, da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine. Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.
