Aloe vera je drevna afrička biljka koja podseća na kaktus, a u stvari je vrsta pustinjskog ljiljana koji može da privuče lepotom, ali i da ubode, sve zavisi od toga kojoj vrsti pripapada. S razlogom je nazivaju kraljicom lekovitog bilja, a mogla bi da dobije i epitet riznice zdravlja, ili eliksira mladosti. Postoji verovanje da je Aloe vera jedna od Kleopatrinih tajni za negu kože, a izvesno je da je to danas jedna od najpopularnijih biljaka, ne samo zbog moćnog izgleda i lekovitih svojstava, već i zbog široke primene u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji.
Poznato je oko 250 podvrsta aloje, koje se razlikuju i oblikom i veličinom i od kojih samo nekoliko ima lekovita svojstva. Među njima je najpoznatija Aloe Barbadensis Miller ili prava aloja koju je pronašao botaničar Miler na ostrvu Barbados. Prepoznaje se po kratkoj stabljici, mesnatim, zelenim stabljastim i nazubljenim listovima. Iz sredine biljke raste cvetna drška, koja se završava u obliku žutih ili crvenkastih cvetova.
Ova biljka u Rusiji je poznata kao eliksir mladosti, dok su je stari Egipćani nazivali biljkom besmrtnosti, a po izuzetnim lekovitim svojstvima bila je dobro poznata i korišćena i u kineskoj tradicionalnoj medicini. Na njoj su sprovedena mnoga istraživanja, ali do sada nisu u potpunosti objašnjeni čudotvorni učinci ove biljke, uz čiju pomoć se postižu dobri rezultati kod lečenja nekih od najtežih bolesti, poput raka i AIDS-a.
Melemi porodice Vučković
Kod nas je najrasprostranjenija Aloe Arborescens, jedna od najpoznatijih i najlekovitijih vrsta. Mnogi je gaje kod kuće, može da se u saksijama kupi i na pijacama ili u rasadnicima, ponekim cvećarama koje je, u zavisnosti od vremenskih prilika, dostavljaju i na kućne adrese. Pojedina domaćinstva u Srbiji bave se gajenjem aloje kao porodičnom manufakturom. U to nas uverava i Lidija Vučković iz sela Supovca u podnožju Malog Jastrepca u opštini Niš.
Njeno domaćinstvo ima višegodišnje iskustvo u gajenju aloje, ali je sve počelo iz preke potrebe i u nameri da se pronađe lek za Lidiju, koja je pre 17 godina obolela od teške hronične autoimune bolesti multiple skleroze. Vremenom je gajenje aloje postao porodični biznis, jer uz Lidiju i supruga Miroslava, tu su i dve ćerke i sin i svi pomažu u tom poslu.
– Moja svekrva je poreklom Ruskinja, koja se inače razume u prirodne medikamente. Napravila je lek koji je meni pomogao i, evo, imam 57 godina, a bolest nije napredovala. To nas je podstaklo da sami počnemo da gajimo aloju, isključivo Aloe arborescens, i to u plasteniku gde mogu da se kontrolišu temperatura i vlažnost. Pelcere smo nabavili od mojih u Holandiji i sada u plasteniku, tu iza kuće imamo oko 3.500 biljaka i svaka je u svojoj saksiji. Punu zrelost biljka dobija posle tri godine i gaji se u potpuno organskim uslovima – priča nam Lidija Vučković.
Ona tvrdi da se aloja može lako gajiti i da se od nje može i zaraditi. Reč je o organskoj proizvodnji bez ikakvih veštačkih primesa, a zbog gorkog ukusa, štetočine ne napadaju svež list.
– U saksijama je uglavnom pesak. Biljka brzo pušta koren i leti se zaliva svaki ili svaki drugi dan, a zimi na 10 do 15 dana. Uveli smo zalivanje kap po kap i vodimo računa da temperatura u stakleniku ne bude ispod 7 stepeni, jer biljka ne podnosi hladnoću. Mi imamo jednu porodicu koja je naš kooperant. I oni takođe sve rade u okviru svog domaćinstva i bez hemijskih primesa – objašnjava nam Lidija Vučković.
Recimo i to da se aloja može uzgajati u zatvorenom prostoru ili na otvorenom. Međutim, postoje određena pravila i mere kojih se treba pridržavati. Aloja iz porodice Asphodelaceae, poznata po mesnatim i čvrstim zašiljenim listovima sadrži i 95 procenata vode i uglavnom se koristi kao ukrasna biljka. Zbog velikog procenta vode u listovima ne podnosi hladnoću i ne bi trebalo da se izlaže temperaturama ispod 5 stepeni i, ako ostane napolju, najčešće ne dočeka proleće. Dostiže visinu oko 120 cm, ali sporo raste. Idealno mesto za prezimljavanje je hladna i svetla prostorija. U zimskom periodu se redukuje zalivanje na jednom mesečno. Pre zalivanja, zemlja mora potpuno da se osuši. Biljka treba da ima dovoljno prostora za rast. Ima kratke korene, ali čvrste i teške listove, što znači da je treba prebaciti u težu i jaču posudu kada počne da raste. Aloja voli rastresit i dobro dreniran supstrat, kako se voda ne bi zadržavala oko korena i njegovih žila. Voli dosta svetlosti od koje zavisi i sadržaj aloina – vrlo važnog lekovitog sastojka aloje koji ima snažno dejstvo na crevne bakterije. Aloje su vrlo atraktivne saksijske vrste i mogu se saditi samostalno ili u grupaciji sa drugim vrstama. Proizvođači cveća u rasadnicima kažu da se u proleće sadnicama aloje može dodavati kvalitetna prihrana.
Razmnožavanje iz mladica ili listova
Aloja se može razmnožavati na dva načina: rasađivanjem mladica i orezivanjem listova. Najjednostavniji način je rasađivanje mladica. Obavlja se tako da se veoma pažljivo odvoji izdanak aloje sa dna, ili pupoljak koji se sadi. Matična biljka aloje tera mladice već tokom druge godine rasta. Aloje se mogu presaditi kada narastu između 2,5 cm do 5 cm, a najbolje vreme za presađivanje je u maju i junu, odnosno, tokom najintenzivnijeg rasta i razvoja ove biljke.
Razmnožavanje orezivanjem listova je najčešći način razmnožavanja, gde je dovoljno samo makazama razdvojiti listove sa delom stabljike aloje i posaditi ih. Proces ukorenjivanja aloje traje bar mesec dana. I aloja ima period branja. Berba lišća obavlja se nakon 7 do 8 meseci od sadnje biljke. Za berbu je potreban veoma oštar nož, a listovi se seku u osnovi, prvo spoljni, pa onda unutrašnji. Berba aloje obavlja se samo jednom godišnje, mada pojedini uzgajivači savetuju da se mesečno ili jednom u dva meseca, odseče od 3 do 5 listova. Lišćem se mora rukovati veoma pažljivo, da se ne bi oštetila spoljašnja kora i omogućilo bakterijama da prodru u unutrašnjost. Gel aloje postaje lekovit kod biljaka koje su starije od dve godine, pa je zato preporuka da se tek tada beru listovi i koristi njihov gel.
Da bi očuvala lekovitost, aloju bi trebalo čuvati u frižideru. Listove treba umotati u plastiku, kako bi se sprečio dodir s vazduhom, a gel i pojedine proizvode u hermetički zatvorenim teglicama, da bi se sprečila oksidacija. Takođe, ukoliko je gel jedini deo lista aloje planiran za upotrebu, onda se gel skine, a ostatak lista odbaci. Treba odrezati zašiljeni vrh lista aloje zajedno s obe bodljikave strane. Listovi se odvoje, a kašikom ili nožem se uzima prozirna unutrašnjost lista. Gel treba oprati da bi se uklonili svi tragovi žutog lateksa, koji može izazvati dijareju ako se konzumira.
Lekovito dejstvo
Aloja je moćna i snažna isceliteljska biljka. Ona može oporaviti i regenerisati tkiva po celom telu. Čir na želucu je jedna od najčešćih bolesti koje leči, ali postoje i mnoge druge interne bolesti koje možete odstraniti alojom: sindrom razdražljivih creva, zatvor, loša probava, čir na dvanaestopalačnom crevu, kolitis, kamen u bubregu, dijabetes, zapaljenje desni.
Danas se koristi kao narodni lek za razne bolesti, astmu, epilepsiju, osteoartritis, psorijazu, opekline, posebno od sunca. Aloja se često preporučuje kao dodatak ishrani za ublažavanje tegoba izazvanih hemoroidima, analnim fisurama te nakon operacija anorektalnog područja.
Uzimanje u svakodnevnom ishrani povećava imunitet i otpornost organizma na štetne uticaje uzročnika infekcija. Oprez jer može izazvati kapilarno krvarenje i grčeve u maloj karlici pa se ne preporučuje trudnicama.
Ponekad i aloja traži lek
Gajenje aloje vere u sobnim uslovima zahteva određena pravila. Ako se na listovima pojave promene, to znači da biljci nešto ne odgovara. Ako listovi postanu smeđi, aloja je predugo bila na direktnom suncu, a ako samo požute, ne odgovara joj temperatura ili je biljka previše zalivana. Pojava suvih krajeva je znak da nema dovoljno svetlosti, ili joj ne odgovara temperatura, dok mlitave listovi uzrokuje preterano zalivanje. U ozbiljnije bolesti aloje vere ubraja se trulež korena.Uzrok truljenja su uglavnom niska temperatura i preobimna zalivanja. U tom slučaju valja odseći sve propale delove korena, na rezovima posuti ugalj i smanjiti zalivanje.Najčešći uzročnici pegavosti lista su bakterije iz roda Alternaria. Ova bolest je opasna i može prouzrokovati opadanje lišća. Da bi se sprečilo njeno napredovanje, koriste se fungicidi. Jedna od bolesti je i čađava plesan lista, kada aloja pocrni zbog prisustva gljivica. Leči se tako što se listovi, zahvaćeni plesnima, prebrišu i potom biljka tretira odgovarajućim fungicidima.
Piše: Vesna Savić
