Пашканат су узгајали још стари Римљани, а због његовог ароматичног корена и до данас је остао незаобилазна зачинска намирница у кухињама широм света. У средњовековној Европи био је значајан извор скроба и угљених хидрата. Кромпир у то време још није био донет с америчког континента, те је скробасти, слатки корен пашканата коришћен за згушњавање и заслађивање разних посластица.
Пише: Биљана Ненковић
Тадашњи кулинари морали су да чекају прве мразеве да се у корену пашканата у земљи скроб претвори у шећер, па тек онда да га употребљавају у кухињи. Када су шећер и мед постали доступни и јефтинији, пашканат је изгубио ту улогу, али је на срећу остао незаобилазан зачин и намирница за супе и варива.
Ово коренасто поврће пореклом је с европског континента. Највећи произвођачи пашканата данас су Скандинавија, Енглеска и Ирска, док се у остатку Европе гаји углавном у баштама. Пашканат (Pastinaca sativa) има још и називе пастрњак или паштрнак и двогодишња је биљка. У другој години развија разгранато стабло.
Понекад га је тешко разликовати од першуна, иако се њихов састав прилично разликује. Сматра се лековитом биљком, која је веома једноставна за гајење. Да би се успешно гајила, земљиште мора да буде дубоко и квалитетно. Што се плодореда тиче, не би га требало садити на истом месту бар четири године. Има дугу вегетацију и требало би га гајити као главни усев после стрних жита, које припреме земљиште за рану сетву пашканата. Између редова пашканата могу да се сеју ротквице или зелена салата, али не и шаргарепа.
Пашкант тражи доста воде када формира корен. Без наводњавања може да се гаји само на парцелама близу река. Главни показатељ да му недостаје влаге је светла боја листова, а корен постаје груб, влакнаст и испуцао. Ако се гаји на плодном земљишту, не треба му додатно ђубрење, поготову ако су предкулутре пођубрене. Најбоље успева на средње тешким земљиштима са доста иловаче и неутралном рН вредношћу. Највише му одговарају температуре од 16 до 18 степени, али опстаје и на нижим, док високе температуре успоравају његов раст.
Пре сетве семе потопити у воду
Пољопривредници сведоче да је за његово гајење потребно доста стрпљења, јер му је потребно много времена за клијање. Одговара му рана сетва почетком октобра, јер има дугу вегетацију, али у заштићеном простору може се посејати у фебруару или марту. Добра страна је у томе што опстаје у земљи и на веома ниским температурама, чак и до -15 степени Целзијуса. Редови за сетву треба да буду на међусобном размаку од 40 до 50 цм, а размак у реду 10 цм. Најбоље је сејати семе из претходне године, јер има добру клијавост. Семе мора да се припреми тако што се потопи у воду на 2 до 3 дана. Вода мора да се мења свакодневно, а потом се семе добро осуши. За нормалан раст пашканату је потребно 14 сати светла.
Пашканат се обрађује у току вегетације, све док не дође до затварања редова. У сушним периодима требало би га добро наводњавати бар два до три пута, због већег приноса. Пуну зрелост достиже у касну јесен.
Не мора да се вади одмах, већ може да остане у земљи и да се убира током зиме или рано у пролеће. Биљку треба очистити од зеленог дела, а неопрани корен треба чувати на тамном и хладном месту, најбоље на 0 степени. Не препоручује се да у подруму буде близу јабука и крушака, јер оне испуштају материју од које пашканат добија горак укус.
Болести које га нападају
Да би пашканат избегао болести, земљиште не треба да буде превише влажно. Листови се понекад третирају фунгицидима на бази бакра. За пашканат је најопаснија пегавост листа, болест која буја за време киша, када је земља хладна и влажна. На листовима се прво појављују воденасте мрље, постају смеђе, а на ивицама се јављају тамни кругови. Први знаци болести се уочавају на секундарном корену, који мења боју и добија мале, смеђе тачке. Површина пега постаје храпава и црвенкастосмеђе боје. Та места временом поцрне и стварају се удубљења у којима се настањују организми који изазивају трулеж.
Шупљина на корену је болест пашканата коју узрокује гљивица Pythium spp. Она прави сиве, елипсасте лезије и корен споља попуца. Гљивица опстаје у земљишту и по неколико година, а активира се када је земља изузетно влажна. Болест је најуочљивија на поплављеним земљиштима.
Мрквина мува је за ово поврће опасна штеточина. Црна је и величине око 5 милиметара. Штету праве ларве ове муве, а прва генерација јавља се у мају и јуну. Друга, која прави веће штете, појављује се у јулу. Ларве буше тунеле кроз биљку и остављају у њима измет, па се такав корен не може користити.
Целерова мува је главни узрочник пропадања листова код пашканата. Ларва ове муве у листовима буши танке тунеле и ту се развија бели црвић који се храни зеленом масом. Јављају се две генерације мува, од априла до јесени. На листовима се уочавају мехурићи и лист се на том месту постепено суши.
