Пожегача– маџарка, бистрица, читловка, јасенка, плавка, цепача, позница, дебелица, крива шљива итд. Стабло шљиве пожегача је када се гаје на свом корену средње бујно, а ако се као подлога користи џенарика онда буде бујно. Пожегаче имају добру носивост грана које захваљујући еластичности могу да се добро покажу када је род богат. Једна од лошијих особина стабла пожегаче је да слабије има отпорност на ниске температуре и мразеве.Плод шљива пожегача јесте релативно ситнији у односу на конкуренцију, тежина плодова је просечно око 17 грама. Плод сазри крајем августа месеца, док на теренима коју су на већој надморској висини то може да се деси и почетком септембра месеца. Ова сорта шљиве је осетљива према већем броју болести као што су : рогач, рђа, пламењача (наранџаста пегавост). Међутим највећу опасност представља болест шарка, која је донета из Америке са садницама шљива стенлеј у Бугарску одакле се постепено проширила и на наше крајеве. Шљива пожегача показује мању осетљивост према монилији у односу на друге сорте. Пожегача, док је била у чистој култури – монокултури, или пак док је других сорти шљива било врло мало, дала је тип ракије шљивовице тако познате у целом свету. Шљивовица има изванредно пријатну арому која се ретко среће код ракије других сорти и тај укус, односно углед је и до данас сачувала. Она и у мешавини с другим сортама може да очува квалитет ракије шљивовице. Од 100 кг. сирове шљиве добије се око 21 литар ракије од 25 степени јачине“.
Црвена ранка- шумадинка (зато што је поникла у ужој Шумадији),црвењача,ранка или раношљива, даросавка по селу Даросави у Колубари, дреновка (што је плод црвене боје сличан дрену) и још много називакоји су уско локални везани за места, особе и друго. Назив црвена ранка добила је да би се разликовала од других сорти које рано зру и које се називају ранка или другим сличним именима. Плод је средње крупноће, тежине око 15 гр., облика је дугуљастог с јаче израженим издужењем дела према петељци,по чему се од других сората лако распознаје. Покожица је оторено плаве боје с јачим прелазом у црвено. Месо се не одваја од коштица али не у толикој мери да смета код употребе у свежем стању. Зри крајем јула и у првој половини августа. Ракија може да буде исто толико квалитетна као и од пожегаче. У крајевима где се ова сорта гаји не прави се много разлике у укусу између ових двеју ракија. Многи њен укус чак и претпостављају оном код пожегаче. Одувек су се ове две ракије мешале без икаквог утицаја на смањен квалитет шљивовице који даје пожегача. Принос ракије је око 16% јачине 25° ( 10 гради ). Према пожегачи принос подбацује за око 30%.
Моравка– распрострањена је у североисточном делу Србије, а као центар њен је између В. Мораве и Млаве у околини Петровца на Млави . Има је око Пожаревца, на исток се шири између река Ресаве и Млаве а по обронцима планина Јежевице, Биљаника и с десне стране Млаве по југозападним обронцима Хомољских планина. Постоје два варијатета са крупним и ситним плодом. Код крупне плод се изједначава с плодом пожегаче, чак у неким особинама превазилази. Први почеци ове сорте везују се за име свештеника Станојевића који је прва стабла пренео из Бугарске у В. Поповић (срез Млавски) 1880-их година. Првобитно се звала бугарка али се овај назив заменио са моравка, у појединим крајевима називају је млавка. Плод је ситан око 10 гр. Код крупног плода је скородупло већи. Облика је јајастог с нешто већим сужењем код петељке, што подсећа на плод црвене ранке, с том разликом што сужење почиње нагло. Месо је златно жуте боје, садржај шећера сличан пожегачи, месо се одваја од коштице. Покожица је плавоцрна, по боји се од пожегаче одликује тиме што је упадљиво црна. Плод зри петнаестак дана пре пожегаче.Има једнострану употребну вредност – за ракију. Ракија по јачини односно по приносу или је једнака или је нешто слабија од пожегаче. С мешавином у једнаким деловима не може се приметити разлика по укусу од чисте пожегаче.
Пише: Милан Тошковић, ПССС Србије
