Bračni par iz Bečeja, Darko i Sanela Đuragin pre godinu dana iz hobija su započeli da se bave ručnom izradom lula. Reč je o svojevrsnim umetničkim rukotvorinama, izuzetno cenjenim na inostranom tržištu, najviše u Americi.
Piše: Zorana Ljubojev
Sve je krenulo spontano kada je Darko i sâm poželeo da uživa u luli, a nije bio zadovoljan odnosom cena i kvaliteta na našem tržištu. Počeo je da se edukuje, koristeći sve dostupne informacije na Internetu i proveo sate isprobavajući različite tehnike u svojoj radionici.
“Nulta” lula čeka svoju cenu
– Najpre sam pravio lule klasičnog oblika, od običnih materijala, domaćih drva. Ipak, ubrzo sam shvatio da to nije ono što se traži na svetskom tržištu. Znanje o izradi lule je veoma širok pojam, dok radite, vi uvek i učite, i usavršavate se. Da bi lula bila i da bi izgledala unikatno spram ostalih, morate biti posebni u nečemu, a da biste u tome uspeli, morate da kupujete najskuplje i najkvalitetnije materijale. To donosi i najvišu cenu proizvoda – započinje priču Darko Đuragin i dodaje da i dan-danas čuva svoju “nultu” lulu, koja će, nada se, jednog dana imati veliku vrednost, ukoliko se proslave kao ime.
Za početak je, kaže, dobio domaća drva od jednog stolara, koji je pokušao da ga motiviše da počne ozbiljnije time da se bavi. Mahom je to bilo drvo trešnje, a pokušao je da lule pravi i od hrasta, jasena, da bi kasnije od prijatelja, koji se bavi izradom gitara, dobio i orijentalnu banovinu, purpurno srce i krušku.
Prve lule Darko je poklonio prijateljima, čije pozitivne reakcije i oduševljenja su mu dali vetar u leđa da počne ozbiljnije da se bavi ovim umetničkim zanatom. Ubrzo potom, u poslu mu se priključila supruga Sanela, koja je zadužena za završnu obradu.
– Nisam znala kako se to radi, ali suprug mi je pokazao i objasnio. Prvog dana kada sam počela da mu pomažem, radila sam u radionici pet sati i, kada sam završila, fotografisali smo lulu, postavili je na Instagram i istog dana je bila poručena, otišla je za Ameriku. Tada sam shvatila da ja to mogu – kaže Sanela.
Hrast iz mulja za zlatne i mermerne lule
Za izradu svetskih primeraka koristi se brijar, koren biljke koja je kod nas poznatija kao vres. Ukoliko želite da budete priznati u ovom poslu, primorani ste da materijale uvozite iz inostranstva, jer ih na domaćem tržištu nema.
– Od dve ili tri vrste materijala koji su potrebni za izradu lula, na našem tržištu ne možete ništa da kupite. Paralelno s kupovinom materijala napredovao sam i u samoj izradi. Zahvaljujući društvenim mrežama, otvorilo nam se tržište u celom svetu. Ukoliko želite da postignete ozbiljan rezultat i da vas ozbiljno shvate u tom svetu, morate kupiti drva koja su namenjena isključivo za tu proizvodnju – ističe Darko i dodaje da, što je briar skuplji, utoliko je kvalitetniji i vizuelno lepši. U proizvodnji lule se osim drveta, koristi akril ili ebonit, koji se takođe ne mogu kupiti u Srbiji.
Vodeći proizvođači brijara su Italijani, a koren ovog drveta je loptastog oblika i ono raste na primorju. Takođe, postoji i albanski, grčki, španski brijar, a ovo drvo je zastupljeno u 90 odsto proizvodnje lula. Koristi se i maslinovo drvo, koje se radi isključivo u natur varijanti jer ima interesantne godove i šare. Na trećem mestu po zastupljenosti je takozvana morta, odnosno močvarni hrast, koji se vadi iz blata, mulja, peska.
Po nekim procenama koje su rađene, močvarni hrast, star hiljadu godina, ima zlatkastu boju, dok primerci, stari čak deset hiljada godina, imaju maltene mermerno crnu boju. To su tri osnovne vrste drveta od kojeg se prave najcenjenije lule na svetu – objašnjavaju naši domaćini.
Rituali se moraju ispoštovati
Kao i svaki proizvod, tako i lula ima životni vek trajanja, koji zavisi od toga koliko često se koristi i kako se održava. Ukoliko se često puši, njena žarnica se toliko zagreva da postoji rizik da joj gori sama glava i vremenom će biti uništena.
– Pušenje lule je ritual i to se radi kada čovek ima vremena. Jedna lula se puši jednom na dan. Na kraju je važan ritual održavanja i čišćenja, koji pomaže da vam lula traje beskonačno. To podrazumeva da se posle svake upotrebe lula ostavi da se odmori, a potom se čisti pamučnim čistačima, koji izvlače svu vlagu koja se skupila prilikom pušenja – pojašnjava Darko Đuragin.
Prilikom kupovine lule, postoji procedura premazivanja žarnice pastom, koja se sastoji od aktivnog uglja i koja je štiti od izgaranja i stvaranja ugljenisanog sloja. Tradicionalni lulaši preferiraju da kupe lulu bez te paste, te da je prvih nedelju dana puše određenim tempom kako bi prirodnim putem stvorili zaštitni sloj na žarnici.
Stonoga ih proslavila
Đuragini su se proslavili u svetu lulaša, zahvaljujući modelu koji su nazvali stonoga, a koji je dizajnirala njihova starija ćerka Dušica. Zbog specifičnosti oblika, izrada stonoge je zahtevna i mukotrpna. Prvi model je bio prodat onog momenta kada je počeo da se pravi, a kupac je bio iz Amerike.
Tog dana kada smo završili prvu stonogu, imali smo trinaest upita iz celog sveta. Nakon toga smo napravili tri u nizu, jer su nam tako mušterije zahtevale i poručivale. Sve su otišle na četiri strane sveta. Kada uđete na tržište Fejsbuka i Instagrama, imate milijardu lula, pa tako imate utisak da ste vi jedna kap u moru i da je jako teško da vas neko primeti. Ipak, dobra ideja i dizajn svakako daju rezultate – kaže naš sagovornik i dodaje da im je cilj da svaki dizajn bude drugačiji i da pokažu svetu da znaju da naprave sve.
Lule se ocenjuju po savršenstvu. Među lulašima postoji kodeks gde se posmatra i ceni svaki detalj. Kvalitet ne čini samo njen završni sjaj, već mora biti idealno probušena, svi kanali moraju biti perfektno u osi i mora postojati umetnička srazmera. Bračni par iz Bečeja preferira lule sa glamuroznim, vrhunskim sjajem, bez ijedne greške, makar i na mikronivou. Sve se izrađuje ručno i zahteva mnogo strpljenja i vremena.
Što su bolje izvedeni ti grubi radovi, lakša je završna obrada. Fino poliranje radim šmirglama različite granulacije, od najgrublje do najfinije. Nakon toga, lula se premazuje takozvanim “šel-lakom”, odnosno, lakom od jedne bube, dakle, reč je o prirodnom materijalu koji nije toksičan. Taj tanak film laka samo zatvara pore na drvetu i nakon toga ide poliranje za karnauba voskom, koji se dobija od palme i koji ima izuzetno visoki sjaj, izgleda kao da ste plastificirali lulu – objašnjava Sanela i dodaje da je obrada stonoge zahtevna zbog njenih nogica, koje onemogućavaju pristup svim delovima lule i teško ih je šmirglati.
Od kućnog hobija ka svetskom brendu
Inspiraciju za izradu lula Darko najčešće pronalazi u samom materijalu, u blokovima drveta prati godove, linije i oblik i traži ono najlepše što bi mogao da izvuče iz svakog komada ponaosob.
Svaki majstor, pored sopstvene tehnike i načina rada, ima i svoj potpis, na osnovu kojeg je prepoznatljiv u svetu lulaša. Za proizvodnju lule klasičnog oblika potrebno je između šest i osam sati, a zahtevnija, poput stonoge, traži tri dana neprekidnog rada, odnosno, sedam dana s prekidima – kaže Darko.
Za godinu dana bračni par Đuragin uspeo je da napravi više od šezdeset lula i sve su pronašle svoje vlasnike u inostranstvu. Najviše ih kupuju Amerikanci, zatim Englezi, Poljaci, Švajcarci, a od nedavno su pojedini primerci završili u Vijetnamu i Singapuru.
– Amerikanci su specifični, jer imaju tradiciju pušenja lule. Oni jednostavno uživaju u tome da imaju čitavu kolekciju lula. Mi, lulaši, nismo konkurencija jedni drugima, jer niko neće od jednog istog proizvođača kupiti deset lula. Naše modele, inače, prate i nesvakidašnja imena koja su povezana s oblikom i izgledom lule, pa smo tako imali đavolji rog, dinosaurusov zub – kaže Đuragin.
Želja bračnog para iz Bečeja je da jednog dana naprave brend koji će biti popularan u svetu lulaša i tada će, kažu, možda moći da žive od ovog hobija. Do tada, vreme koje provode izrađujući lule Darku i Saneli služi za odmor, oslobađanje od stresa i bojenje svakodnevice kreativnim poduhvatima, koji polako, ali sigurno pronalaze put do svetskog tržišta.
