Брачни пар из Бечеја, Дарко и Санела Ђурагин пре годину дана из хобија су започели да се баве ручном израдом лула. Реч је о својеврсним уметничким рукотворинама, изузетно цењеним на иностраном тржишту, највише у Америци.
Пише: Зорана Љубојев
Све је кренуло спонтано када је Дарко и сâм пожелео да ужива у лули, а није био задовољан односом цена и квалитета на нашем тржишту. Почео је да се едукује, користећи све доступне информације на Интернету и провео сате испробавајући различите технике у својој радионици.
“Нулта” лула чека своју цену
– Најпре сам правио луле класичног облика, од обичних материјала, домаћих дрва. Ипак, убрзо сам схватио да то није оно што се тражи на светском тржишту. Знање о изради луле је веома широк појам, док радите, ви увек и учите, и усавршавате се. Да би лула била и да би изгледала уникатно спрам осталих, морате бити посебни у нечему, а да бисте у томе успели, морате да купујете најскупље и најквалитетније материјале. То доноси и највишу цену производа – започиње причу Дарко Ђурагин и додаје да и дан-данас чува своју “нулту” лулу, која ће, нада се, једног дана имати велику вредност, уколико се прославе као име.
За почетак је, каже, добио домаћа дрва од једног столара, који је покушао да га мотивише да почне озбиљније тиме да се бави. Махом је то било дрво трешње, а покушао је да луле прави и од храста, јасена, да би касније од пријатеља, који се бави израдом гитара, добио и оријенталну бановину, пурпурно срце и крушку.
Прве луле Дарко је поклонио пријатељима, чије позитивне реакције и одушевљења су му дали ветар у леђа да почне озбиљније да се бави овим уметничким занатом. Убрзо потом, у послу му се прикључила супруга Санела, која је задужена за завршну обраду.
– Нисам знала како се то ради, али супруг ми је показао и објаснио. Првог дана када сам почела да му помажем, радила сам у радионици пет сати и, када сам завршила, фотографисали смо лулу, поставили је на Инстаграм и истог дана је била поручена, отишла је за Америку. Тада сам схватила да ја то могу – каже Санела.
Храст из муља за златне и мермерне луле
За израду светских примерака користи се бријар, корен биљке која је код нас познатија као врес. Уколико желите да будете признати у овом послу, приморани сте да материјале увозите из иностранства, јер их на домаћем тржишту нема.
– Од две или три врсте материјала који су потребни за израду лула, на нашем тржишту не можете ништа да купите. Паралелно с куповином материјала напредовао сам и у самој изради. Захваљујући друштвеним мрежама, отворило нам се тржиште у целом свету. Уколико желите да постигнете озбиљан резултат и да вас озбиљно схвате у том свету, морате купити дрва која су намењена искључиво за ту производњу – истиче Дарко и додаје да, што је бриар скупљи, утолико је квалитетнији и визуелно лепши. У производњи луле се осим дрвета, користи акрил или ебонит, који се такође не могу купити у Србији.
Водећи произвођачи бријара су Италијани, а корен овог дрвета је лоптастог облика и оно расте на приморју. Такође, постоји и албански, грчки, шпански бријар, а ово дрво је заступљено у 90 одсто производње лула. Користи се и маслиново дрво, које се ради искључиво у натур варијанти јер има интересантне годове и шаре. На трећем месту по заступљености је такозвана морта, односно мочварни храст, који се вади из блата, муља, песка.
По неким проценама које су рађене, мочварни храст, стар хиљаду година, има златкасту боју, док примерци, стари чак десет хиљада година, имају малтене мермерно црну боју. То су три основне врсте дрвета од којег се праве најцењеније луле на свету – објашњавају наши домаћини.
Ритуали се морају испоштовати
Као и сваки производ, тако и лула има животни век трајања, који зависи од тога колико често се користи и како се одржава. Уколико се често пуши, њена жарница се толико загрева да постоји ризик да јој гори сама глава и временом ће бити уништена.
– Пушење луле је ритуал и то се ради када човек има времена. Једна лула се пуши једном на дан. На крају је важан ритуал одржавања и чишћења, који помаже да вам лула траје бесконачно. То подразумева да се после сваке употребе лула остави да се одмори, а потом се чисти памучним чистачима, који извлаче сву влагу која се скупила приликом пушења – појашњава Дарко Ђурагин.
Приликом куповине луле, постоји процедура премазивања жарнице пастом, која се састоји од активног угља и која је штити од изгарања и стварања угљенисаног слоја. Традиционални лулаши преферирају да купе лулу без те пасте, те да је првих недељу дана пуше одређеним темпом како би природним путем створили заштитни слој на жарници.
Стонога их прославила
Ђурагини су се прославили у свету лулаша, захваљујући моделу који су назвали стонога, а који је дизајнирала њихова старија ћерка Душица. Због специфичности облика, израда стоноге је захтевна и мукотрпна. Први модел је био продат оног момента када је почео да се прави, а купац је био из Америке.
Тог дана када смо завршили прву стоногу, имали смо тринаест упита из целог света. Након тога смо направили три у низу, јер су нам тако муштерије захтевале и поручивале. Све су отишле на четири стране света. Када уђете на тржиште Фејсбука и Инстаграма, имате милијарду лула, па тако имате утисак да сте ви једна кап у мору и да је јако тешко да вас неко примети. Ипак, добра идеја и дизајн свакако дају резултате – каже наш саговорник и додаје да им је циљ да сваки дизајн буде другачији и да покажу свету да знају да направе све.
Луле се оцењују по савршенству. Међу лулашима постоји кодекс где се посматра и цени сваки детаљ. Квалитет не чини само њен завршни сјај, већ мора бити идеално пробушена, сви канали морају бити перфектно у оси и мора постојати уметничка сразмера. Брачни пар из Бечеја преферира луле са гламурозним, врхунским сјајем, без иједне грешке, макар и на микронивоу. Све се израђује ручно и захтева много стрпљења и времена.
Што су боље изведени ти груби радови, лакша је завршна обрада. Фино полирање радим шмирглама различите гранулације, од најгрубље до најфиније. Након тога, лула се премазује такозваним “шел-лаком”, односно, лаком од једне бубе, дакле, реч је о природном материјалу који није токсичан. Тај танак филм лака само затвара поре на дрвету и након тога иде полирање за карнауба воском, који се добија од палме и који има изузетно високи сјај, изгледа као да сте пластифицирали лулу – објашњава Санела и додаје да је обрада стоноге захтевна због њених ногица, које онемогућавају приступ свим деловима луле и тешко их је шмирглати.
Од кућног хобија ка светском бренду
Инспирацију за израду лула Дарко најчешће проналази у самом материјалу, у блоковима дрвета прати годове, линије и облик и тражи оно најлепше што би могао да извуче из сваког комада понаособ.
Сваки мајстор, поред сопствене технике и начина рада, има и свој потпис, на основу којег је препознатљив у свету лулаша. За производњу луле класичног облика потребно је између шест и осам сати, а захтевнија, попут стоноге, тражи три дана непрекидног рада, односно, седам дана с прекидима – каже Дарко.
За годину дана брачни пар Ђурагин успео је да направи више од шездесет лула и све су пронашле своје власнике у иностранству. Највише их купују Американци, затим Енглези, Пољаци, Швајцарци, а од недавно су поједини примерци завршили у Вијетнаму и Сингапуру.
– Американци су специфични, јер имају традицију пушења луле. Они једноставно уживају у томе да имају читаву колекцију лула. Ми, лулаши, нисмо конкуренција једни другима, јер нико неће од једног истог произвођача купити десет лула. Наше моделе, иначе, прате и несвакидашња имена која су повезана с обликом и изгледом луле, па смо тако имали ђавољи рог, диносаурусов зуб – каже Ђурагин.
Жеља брачног пара из Бечеја је да једног дана направе бренд који ће бити популаран у свету лулаша и тада ће, кажу, можда моћи да живе од овог хобија. До тада, време које проводе израђујући луле Дарку и Санели служи за одмор, ослобађање од стреса и бојење свакодневице креативним подухватима, који полако, али сигурно проналазе пут до светског тржишта.
