Бели слез (Althaea officinalis) је вишегодишња зељаста биљка из породице слезова (Malvaceae). Сматра се да је пореклом из земаља око Каспијског, Црног и источних обала Средоземног мора. Одатле се раширио чак у Аустралију и Америку. У многим земљама западне и средње Европе гаји се због корена, листа и цвета, који се употребљавају у медицини. У Србији га највише има на речним острвима и у ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река.
Нараста до 2 метра. Биљка је обрасла густим, свиластим маљама. Стабло је усправно, једноставно или разгранато, одрвењено при дну. Листови су изразито меки. На горњем дела стабљике су јајасти, а на основи клинасти. На средњем делу су нешто мало крупнији и трокраки, на основи заобљени или срцасти, а на доњем делу стабљике су највећи (до 10 центиметара), петокраки и имају најдужу дршку, скоро као лисна плоча. Рубови су им неједнако зупчасти, зацепљени на три до пет места – имају исто толико прстастих нерава, истакнутих на наличју. Беличастозелене су боје, без мириса и слузастог укуса. Спирално су поређани, а из њихових пазуха при врху стабљике и огранака избијају белоружичасте цвасти, величине до 2 цм. Цвета током целог лета.
У Белгији, Француској и Немачкој све више се употребљава корен од оплемењене гајене биљке, јер је мекши, меснатији, дебљи, једноличнији, није тако жилав и има више слузи од дивљег. Српска фармакопеја прописује употребу корена и листа. У народу се користи и цвет (Flos althaeae). Хемијски састав и употреба слични су као и код листа и корена.
Састав корена
Садржи око 30 до 35 одсто слузи, 10 одсто пектина, 35 одсто скроба, до 10 одсто сахарозе, мало инвертног шећера, око 2 одсто аспарагина и бетаина, 1,5 одсто масног уља и др. Слуз се раствара у хладној води и хидролизом даје глукозу, галактозу и ксилозу. Највише је има у октобру, на крају вегетације.
Гајење, размножавање и берба
У нашој земљи највише му одговарају услови у Војводини, тј. на речним острвима и у ритовима већих река, као и на влажним ливадама. Бели слез је биљка континенталне и измењено континенталне климе. Нарочито се успешно развија у умерено влажној и топлој клими. Није осетљив на ниске температуре у току зиме. Без оштећења може да поднесе и до 30 Целзијусових степени. Најбоље успева у крајевима где годишње падне више од 600 милиметара воденог талога. Не одговарају му велике надморске висине, а најбоље приносе даје на свежим алувијалним наносима, лаким ритским црницама и свим осталим типовима земљишта која имају повољну физичку структуру. Не треба да се гаји на смоницама и осталим типовима тешких земљишта. На јако богатим земљиштима има рекордне приносе, али се она избегавају, јер се углавном користе за неку ратарску културу. За гајење се обично бирају парцеле које су периодично плављене. Може без оштећења да проведе под водом 20–30 дана – чим се она повуче, наставља нормално да се развија.
На једном месту остаје годину дана, највише две. Не подноси монокултуру, тј. узастопно гајење у дужем временском периоду на једном истом земљишту. Осим што се овако земљиште једнострано исцрпљује, постоји и могућност појаве биљних болести и штеточина које могу да онемогуће даље гајење ове биљке. Плодоред се подешава тако да се на исто земљиште врати тек после 4–5 година. Добри предусеви су окопавине или стрна жита. Важно је да претходна култура остави иза себе чисто и растресито земљиште. Подизање засада је најбоље после ђубрених окопавина. С обзиром на то да он има јак и разгранат корен који дубоко продире у земљу, основни циљ правилне обраде је да се створи дубок и моћан оранични слој у којем ће се биљке неометано развијати. На овај начин, као и обрађивањем земљишта, уништавају се коровске биљке.
Постоји више начина размножавања. Највише се примењују сетва семена на производне парцеле и производња расада у хладним лејама, а затим њихово расађивање на стално место. Размножавање директном сетвом је најбољи и најекономичнији начин. Сеје се крајем новембра и почетком децембра, када више не постоји могућност да семе исклија. Ако се припусти овај рок, сетва се обавља крајем фебруара.
На једном месту до две године
Корен се вади прве или друге године гајења у јесен или следеће године у пролеће. Треће године добија мало у тежини, али губи квалитет, те се препоручује да се гаји само као двогодишња култура. Вади се по сувом времену, али земљиште мора да је умерено влажно. Најбољи начин вађења је плугом с којег је скинута даска. Плуг поткопава коренове, али их не избацује. Иза њега иде радник и вади их руком. Са њих се одмах одстрањују главе са свим дрвенастим деловима оштрим ножем. Истовремено се одбацују слабе и повређене жиле. Овако припремљен корен пере се у хладној, текућој води. Опран материјал се затим преноси у шупе или радионице где се љушти. Ољуштен корен сече се уздужно, обично на четири дела. Суши се у термичким сушарама на температурама од 50 до 60 степени. Може да се осуши и природним путем, али онда углавном нема лепу боју, а често се и уплеснави. У складиштима осушене коренове врло често избуше инсекти – кад се потопе у воду, на површину испливају беличасти црвићи. Овакав материјал се уништава, а просторија и амбалажа се подвргавају дезинсекцији. Добро осушен материјал има белу или светложуту боју. Од 4 кг свежих коренова добија се 1 кг сувих. Осушени штапићи касније се секу у коцкице.
Лист се бере два-три пута током године, најбоље пре и за време цветања. Убирају се само једри и здрави листови који нису оштећени. У првој години мора да се поведе рачуна да се не обере више од једне трећине свих листова. У другој години број берби је већи него у првој. Обрани листови се суше у танком слоју на промајном и мрачном месту. Од 6 килограма свежих добија се 1 кг сувих листова. Цветови се беру и прве и друге године гајења. Суше се на сунцу. Од 7–8 кг свежих цветова добија се 1 кг сувих.
Принос је у тесној вези с агротехником која се пружа овом усеву током гајења. На једном хектару потребно је око 70.000 садница, на растојању 50 д` 50 цм, а са њега може да се добије 1.200 до 2.000 кг сувих коренова, 500 до 600 кг листова и око 150 кг цветова. Код нас, поред река сама га вода разноси и сеје. Бољи принос је с лаког, песковитог и растреситог земљишта (речни наноси) ђубреног пепелом и добро прегорелим стајским ђубривом, или са 1.500 кг вештачког, које има 12 делова азота, 16 делова фосфора и 20 делова калијума.
Лековита својства
Због велике количине изврсне слузи из корена биљке, користи се за умирење кашља, за облагање слузница (гастритис, чир на желуцу) и смањење иритација. Примењује се у случају бронхитиса, запаљења респираторних органа и упала мокраћних органа. Споља се примењује за испирање носа, нарочито код беба. Као благо слузно средство употребљава се и против дијареје, у виду клистира, облога у случају опекотина и упала, а сируп је популаран лек за сув, надражајни кашаљ. Слуз има и хипогликемијско дејство, а када се примењује споља, смањује затегнутост и повећава влажност коже. Млевењем и просејавањем корена добија се прашак који се употребљава за посипање пилула и за израду разних посластица и лекова.
Исецкан корен држи се око два сата у хладној води (никако у кључалој) и за то време се често меша. На тај начин се екстрахује само слуз, а не и скроб – течност је гушћа, али је мутнија и брзо се поквари. Скроб је баласт, није лек.
Маја Волчевић, MSc
Добро јутро број 542 – Јун 2017.
