Текст: Зорица Драгојевић
И зло време уме да изнедри нешто добро. И увек постоје неки путеви, неке стазе на које скренемо радознало, не знајући куда нас воде. Жаклину Гарафолић Јовановић, водили су децембра 2019. из Анголе и града Луанде до Београда, града из ког је отишла давних дана. Дошла је на одмор, на виђање с пријатељима, породицом, на присећање на лепе дане детињства и младости, живот каквим је некада живела. Али…
Како то обично бива, по оној старој народној „човек снује, а бог одређује“ и њој је било одређено да остане. Непланирано. Десила се пандемија, границе су затворене и Жаклина је с породицом остала „заробљена у Београду“. То ненадано „заробљеништво“ није донело очај, већ нову шансу коју је покушала да искористи на најбољи могући начин. Португал, Бразил, Анголу, кроз укусе најлепших колача, довела је у Србију. То је ипак мало дужа прича.
– Рођена сам у Скопљу једног лепог 13 маја, али ми је тата као војно лице добио прекоманду за Београд… Увек сам волела да спремам колачиће, да правим разне кифлице, да допуњујем и мењам рецепте, некако ми је то увек ишло од руке – открива Жаклина, схвативши већ тада да ће љубав према тесту и колачима бити љубав за цео живот. У међувремену, одрастајући у велеграду, упознаје и свог садашњег супруга, који је у то време већ био на привременом раду у Анголи. Ова љубав одвела их је у далеку Африку.
Њено путовање за Африку почиње давне 1997. године. Из Београда одлази у Анголу у град Луанду, у којем је од 2000. године почела да се остварује у пословном свету као cake designer. Тако је младалачка љубав према колачима прешла у озбиљнију производњу. Није било лако, много је радила, успут учила о посластичарству и усавршавала се. Успела је уз сва одрицања да 2008. године отвори своју посластичарницу за португалско посластичарство под називом Boca Cheia. У међувремену се прво у Бразилу специјализовала за слане и слатке посластице бразилског порекла, затим је ишла на специјализацију за традиционалне манастирске посластице у Лисабону (Португал) и на крају завршила академију за cake designera у Caldas De Rainha, такође у Португалу.
– Бавила сам се успешно овим послом у Анголи све до децембра 2019. године. Пре доласка у Београд на одмор имали смо понуду да будемо партнери у једној посластичарници у Португалу, међутим, пандемија нам је променила планове… Увек је постојала идеја да се опробамо у Србији, али смо мислили да се укуси много разликују од ових с наших подручја. У међувремену су људи доста путовали и имали прилике да то што ми правимо пробају и у неким од суседних земаља, а неки чак и у Бразилу, тако да смо наишли на врло позитиван одзив. Како се људима, који су пробали наше колаче, допало то што смо правили, то је нас подстицало да свe више размишљамо да покренемо нашу производњу овде. Тренутно смо у Београду регистровали производњу, правимо мини фабрику – задовољна је одлуком Жаклина чији су производи постали хит на интернет групама, а презадовољних корисника је пуно. Подједнако су тражени и слани и слатки програми, као и и бразилски и португалски.
Данас су се укуси толико проширили по свету да не морате ићи у Бразил или Португал, па састојке можете купити и овде, објашњава наша саговорница која је део егзотике донела у Србију и Београд, указујући успут на битне разлике у начину исхране.
– Кухиње нам се доста разликују, нарочито јер они конзумирају више рибе, бакалара, шкољки, морских плодова. Једино у чему смо слични јесте да су гурмани као и ми. Код нас, у Београду, из португалског програма највише траже и познају пастел де ната. Та посластица је позната сваком ко је путовао у Португал, јер сваки Португалац уз кафу поједе и овај колач. Слично је и са пудингом од карамеле и киндимом. Бразилски програм заступљен је највише са сланим производима и ништа не може да прође без coxinha, емпанада, есфиха и лоптица од сира – не може да се мало не похвали, у нади да ће причу о својим колачима проширити на целу Србију, а ако прилике дозволе, да ће ускоро правити и неке наше традиционалне колаче.
У плану је проширење асортимана с још егзотичних производа, можда и с понеким нашим традиционалним колачом. За сада су на почетку, како ће ићи и да ли ће породица моћи од овога бизниса да живи без трзавица и питања опстанка, још није извесно. Остаје оптимизам и нада да ће принудни останак у Београду бити плодоносан, закључује Жаклина, срећна што је из свега, ипак, извукла најбоље.
Пастел де ната – хрскава чаролија
Пастел де ната је један од најпопуларнијих слаткиша у Португалу, а познат је и у другим крајевим. То су у ствари хрскаве питице од једне врсте лиснатог теста које је пуњено, богатим, али лаганим кремастим филом од млека и јаја, у који се најчешће додаје цимет. Пеку се на високој температури, због чега добијају велику хрскавост и карактеристичне тамне „флекице“ на површини, настале карамелизацијом.
Емпанада – у ритму Бразила
Још један угођај за непца јесте бразилска емпанада. Може се описати као пециво, тесто пуњено филом од меса, сира, парадајза, кукуруза или неких других састојака. Комбинација намирница зависи искључиво од ваше жеље, а тесто се пече на 200 степени 25-30 минута док не порумени.
