Пише: Биљана Ненковић
Београђанин Никола Драганић, са завршеним економским факултетом и две више школе, заљубљеник је у своје малињаке на обронцима Јелице и данас живи у Гучи. Ради у суду у Чачку, а слободно време проводи у воћњацима, цеди сокове од малине и будимке и гаји препелице и прави инкубаторе за њих. Многи ће олако рећи – благо њему, успео је преко ноћи, али Никола каже да је та „ноћ“ код њега трајала двадесет година.
Одрастао је и школовао се у Београду, члан је Менсе, активно је тренирао бокс, атлетику и фудбал… Први новац зарадио је још као дванаестогодишњак, када је са дедом продавао воће и поврће на пијаци у београдском насељу Браће Јерковић. У 19. години почео је да гаји препелице за себе, јер су му доктори тада због малокрвности препоручивали препеличја јаја.
Улагао све што је зарадио
– Може се рећи да ми је лепо ишло у животу до пред крај 2009. године. Тада је фирма у Београду у којој сам радио банкротирала, лекари су мами дијагностиковали тешку болест, а крајем децембра исте године изгорела нам је кућа с целокупном имовином. Страдала је и фарма препелица. Преко ноћи, остао сам без ичега – испричао нам је Никола Драганић.
Додаје да је многима деловало сулудо, али одлучио је да се пресели у родно село своје супруге, с тада једногодишњим сином. Почетак је био мукотрпан.
– Нисам кренуо од нуле, већ из минуса. Супруга се запослила, касније и ја у Чачку, опет сам формирао јато препелица и почео да правим инкубаторе за коке носиље. Посао је полако кренуо и после три године био сам на својим ногама. Вишком новца купио сам кућу и земљу. Засадио сам малине, јер је тај крај погодан за ово воће. Тако сам, иако Београђанин, постао и малинар у Драгачеву – осликава Никола свој животни пут.
У години када је цена малине пала на 60 динара, он је тону свог воћа претворио у сокове, џем и ликер и почео продају на слободном тржишту.
– Нисам хтео малину да предајем хладњачарима, већ сам уложио додатни напор и направио готове производе. Нисам излазио ни на улицу да протестујем, јер нисам видео сврху. Међутим, и с прерађеним малинама сам имао несвакидашњи проблем. Уговорио сам продају целе количине сирупа, али је том трговинском ланцу засметала етикета на ћирилици и затражили су да је променим. У тренутку сам помислио да не морам ни да им продам, јер не зависим од његове куповине, иако дубоко разумем људе који немају избор, као што сам ја имао. Одговорио сам купцу на друштвеним мрежама да моју етикету нећу мењати, макар не продао ни један једини литар – испричао нам је наш саговорник.
Ненамерни маркетинг и поклон који се исплатио
Тако је 1.000 флаша сока остало на полицама код Драганића, али је, а да тога тада није био ни свестан, покренуо ненамерну и спонтану „маркетиншку кампању“ на мрежама. Почела је права помама за Николиним соком.
– Звали су ме из Србије, Босне, Аустрије. Направио сам списак поруџбина и тада схватио да немам довољну количину за свакога. Тада сам преломио. Сируп сам спаковао у мање флаше и свима који су се јавили послао, али као поклон. Знам да сам изгубио много новца, али то ми је била најбоља реклама за следећу годину, јер већина њих ми се следеће године јавила и поручила сокове. Гајим малине на 20 ари и не одустајем од њих. Зашто? Рано сам почео са својим бизнисом с препелицама. Био сам клинац од 19 година који је веровао у тај посао када нико није. Данашња омладина је статична, нема петљу да крене. Желим на свом примеру да покажем да су и немогуће ствари могуће, ако имате вољу, жељу за радом и верујете у то што радите. Сан није нешто што видите док спавате, већ оно што вам не дозвољава да спавате. Успех није случајан, већ је тежак рад, истрајност, знање и учење, пожртвованост и љубав – каже Никола.
Што се финансијских савета тиче, Никола, као дипломирани економиста и човек који живи од села, каже да треба о томе добро промислити. Он је зарађени новац од једног посла улагао у други. Када му неко дугује паре, он дуг компензује. Профит од препелица улагао је у малине и друге послове. Данас, осим препелица продаје и њихово месо, јаја, али и њихово димљено месо и маринирана јаја. Прави кавезе за препелице и коке, а почео је и с производњом инкубатора.
– Правим и цеђени сок од старих аутохтоних сорти јабука, будимке и кожаре. Тих јабука има много на подручју Драгачева где сада живим. Гајим и сомборску капорку. У питању је раса кокошака за коју држава даје субвенције. Захвална је за чување и тренутно имам јато од 70 птица – додаје Драганић.
Свако заслужује другу шансу
Никола заступа став да свако заслужује другу шансу, те је у својој радионици за израду инкубатора запослио бившег осуђеника.
После разговора са члановима Удружења за постпенални прихват и ресоцијализацију осуђених лица „Нови почетак“ из Београда, које помаже бившим осуђеницима, одлучио је да помогне.
– Кад одслуже казну у затвору, ови људи практично немају никакву шансу на слободи. Да би се запослили, углавном морају послодавцу да донесу уверење да нису осуђивани. А јесу! Кад су без посла, често немају кров над главом и немају од чега да живе. Тада се брзо врате криминалу – каже Никола.
Без обзира на пандемију коронавируса, посла има за Драганића, али и за бившег осуђеника, који ће правити инкубаторе.
– У затвору је усавршио столарски занат. Правиће инкубаторе за јаја од посебне врсте влагоотпорног дрвета. Неке машине је имао, а нешто смо му ми обезбедили. Посебно ми је задовољство што ће моћи да ради и за друге клијенте као столар, да заради и прошири посао, баш као што сам и ја радио – каже Драганић.
Он додаје да нема човека који бар једном није зажалио у животу што му није пружена друга шанса.
– Сви мислимо да је заслужујемо. Зато, ако мислиш да и ти другу шансу заслужујеш, треба да је даш и другима. На њима је да ли ће је искористити.
Можемо бити срећни, иако нисмо богати
Када га питају који му је тренутак у животу и овом послу био најтежи, Никола каже да има пријатеље који, на жалост, имају болесну децу.
– Имам пријатеље који не могу да имају децу, имам и оне који су изгубили најрођеније, па када мало боље размислим, нисам имао најтежи тренутак у животу. Када вам се неко пожали да има проблем, питајте га да ли су му сви живи и здрави, и ако потврдно одговори, онда и нема проблем. Радите оно што вас чини срећним, јер човек не може по сваку цену да постане богат, али само од њега зависи да ли ће бити срећан. Ја сам баш срећан што сам малинар, што узгајам препелице и коке – искрено каже Никола Драганић.
