Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД БЕРБА ГРОЖЂА НА ВРДНИЧКОМ БРДУ ВИТЕЗИЋ: Ивићи настављају традицију деда Нике

БЕРБА ГРОЖЂА НА ВРДНИЧКОМ БРДУ ВИТЕЗИЋ: Ивићи настављају традицију деда Нике

415

Текст и фото: Љубица Петровић

Лепота и сласт фрушкогорског грожђа и вина одавно су познати, а изузетак није ни Врдник и врдничко брдо Витезић. На 20 ари ту се простире виноград породице Ивић и у њему 1.000 чокота. Виноград је посадио деда Нико 1960. године и две године касније Ивићи су имали прву бербу, каже његов унук Никица Ивић, који је поносан на врдничке претке и традицију гајења грожђа и прављења вина. Ту традицију пренео је и на своје синове и они су сада четврта генерација која учествује у берби. Осим нових људи у винограду, Ивићи нису мењали ништа у гајењу грожђа и прављењу вина.

– Берба се одвија као и некад, једино што се сада не носи грожђе на леђима до куће и подрума, већ се убрано грожђе ставља на трактор и одједном се све пренесе. Мењају се само генерације, па су сада ту оба моја сина Никола и Петар и њихови пријатељи – каже Никица Ивић.

Виноград „изнад мраза“, али са довољно сунца

Они који годинама долазе на бербу грожђа код Ивића знају да ће их прво дочекати кафа и ракија, а потом следи гурмански доручак. Ове године било је доста берача, па се и сто постављао више пута. После доручка дружина узима канте, односно ампере, како они кажу, као и маказе, и креће у лагану шетњу узбрдо, до винограда.

– Тешко је имати виноград, јер ту нема посла само зими. Од пролећа, па до после бербе, у њему се ради. Орезивање, изношење, обрада мотокултиватором, заламање, прометање да буде у реду, четири до пет пута се прска против болести… Када прође берба, следи ђубрење и спремно је стајско ђубриво, а после се чека пролеће да се поново уђе у виноград – прича Никица.

Виноград је на северозападној страни и има благи нагиб. Бар то тако изгледа на почетку бербе. Како се берба ближи крају, успон се чини све стрмији. Чињеница је да се направи 130 корака како би се стигло до почетка сваког реда чокота, а до горе се много дуже корача.

– Виноград је на око 300 метара надморске висине и зато никад мраз не нашкоди грожђу. Мраз остаје ниже. Има довољно сунца, а има и ветра. Очекујем да ће бити бар око две и по тоне грожђа, те да ћу имати око 700 литара вина, а оно остало ће бити ракија, и то лоза и комовица – прича Никица, док вредно ради на рајбу и одваја зрна грожђа од петељки.

Берачи и носачи

Деда Нико, који је засадио виноград, умро је 1986. године и, кад се те године Никица вратио из војске, преузео је бригу о винограду, па и о берби. У бербу су му као испомоћ долазили школски другови, пријатељи, касније кумови, породице пријатеља. Никица у шали каже како је долазио свако кога је могао „да превари“. Берба није лак посао, сваки берач пређе виноград три пута. Ове године се код Ивића прво брало црно грожђе, па смедеревка за розе, а потом бело грожђе.

Посао је подељен и већи део чине берачи који редом и беру грожђе. Редови лозе су на почетку бербе обележени редним бројевима, те се само из редова чокота чује повик „носаааач“ и број реда где треба да се дође, како би се ампер испразнио. Носачима је на леђима путуја, попут великог пластичног ранца у које се изручују мирисни гроздови. Кад се путуја напуни, носач иде до Никице који рајбује грожђе, а потом чиста зрна иду на бурад која су спакована на тракторску приколицу.

Како дан одмиче, све је више грожђа у бурадима на приколици, па берачи повремено праве паузе. Као што је и ред, пије се и лањско вино, а успут се чују и шале. Један од учесника бербе је тако објаснио како правом љубитељу вина уопште није важно из које је године вино. Прави љубитељ вина ни не зна која је година сада, закључио је и насмејао све бераче.

Најлепши гроздови за понети

– Чим буде готов паприкаш, ја одо, а ти ‘ватај свице у теглу и бери грожђе – чује се весељак који је правилно оценио и годиште вина, док кобајаги грди бераче.

Док се бере грожђе, најлепши гроздови остављају се уз чокоте. Када је берба готова, сви берачи зађу још једном у виноград и у своје канте покупе те гроздове. Свако узме по мало белог, смедеревке, црног. Да понесе кући, к’о што је и ред.

Трактор носи бурад са гроздовима, а берачи лагано иду. Знају да их чека ручак, паприкаш који су скувале мајка и сестра. Док прва тура седа за сто и хвата се хране, најјачи не одустају од посла. Следи квечење, стискање гроздова. Тако стискано грожђе иде у бурад, где се цеди и сегментује, доле остаје вино, а на површини буду зрна.

– Црно грожђе се остави да ври и да грожђани шећер пређе у алкохол. Тај процес траје око три недеље, након чега се отаче црно вино. Оно добије боју и пушта танине. Бело вино одмах отачемо. После тога се сипа винобран, како би се прекинуло врење и ферментација, да не постане сирће. После три недеље сипа се у прохромске посуде с плутајућим пловком и тек после годину дана иде у борад. Оставља се вино да мирује, јер је мутно и треба да се избистри. Око Светог Николе иде прво претакање, а претаче се по три, четири пута, док се не избистри.

Бурад се полако скидају с тракторске приколице и посао се приводи крају. Бар око бербе. Следи чекање да замирише младо вино. А искуства из ранијих година кажу да никад није било замерки на врдничко вино Ивићевих.

Старе и нове сорте

У винограду расту црне сорте, и то прокупац, вранац, гаме и црна смедеревка, а од белих сорти ту су жупљанка, смедеревка, шардоне и демир капија. Пола винограда су старе сорте, оне које је деда садио, а половину је Никица зановио.

Сладак умор и несвакидашњи доживљај

У винограду се чује песма, јер сви на мобилним телефонима пуштају музику која им се свиђа и певају. Виноград је велики, нико ником не смета, сви уживају. Грожђе је добро родило, па су све тежи кораци узбрдо. Берачи у Ивићевом винограду су стари зналци, ако се и не виде током године, знају да ће се окупити на берби. На жалост, године чине своје, а и корона ту има удела, па неки берачи недостају. Традиција дружења ипак није прекинута, јер дођу други чланови фамилије. Међу пријатељима Никичиних синова било је и оних који су већ долазили у бербу, али има и оних којима је ово било „крштење“ у винограду. Иако су сви вредно радили овај тежак посао и добрано се уморили, кажу како ће доћи и догодине. Ипак је берба нешто што многи виде само на телевизији. Уживо се осети и мирис зрелих гроздова, а када се проба старо вино, знају да ће им се труд исплатити.