Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Без запреге нема ни бразде

Без запреге нема ни бразде

1328
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Пише: Жељко Дулановић

Француски виноградари недавно су и научно доказали оно што наши горштаци одвајкада знају. Орање воловском и коњском запрегом јесте физички напоран и спорорадан посао, али не загађује земљиште, па је идеално за органску производњу. Управо због тога власници тамошњих плантажа у последње време све чешће замењују тракторе за вучне коње, посебно они који се баве производњом органског вина, које је вишеструко скупље у односу на класично.

А у планинским селима на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и овог пролећа многе парцеле узоране су онако како се то вековима уназад радило. И то углавном из нужде. Већина имања је на стрмини, због чега је рад пољопривредном механизацијом готово неизводљив. Када желе да у неколико речи опишу своју муку, мештани у шали кажу да на њиховим имањима козе „пасу под ручном“.

За рабаџије увек има посла

Тамо где због уситњених поседа и конфигурације терена не могу трактори, ору волови, вешта рука орача и ралица. Мада се села убрзано гасе, за нас још увек има посла – кажу рабаџије.

Само у опустелој Ојковици, у брдима изнад Златарског језера, воловском запрегом је након мартовских снегова узорано скоро два хектара. Овде, на тридесетак километара од Нове Вароши, последњих година оре се много више, али су мештани све њиве у које могу машине дали у закуп „великим“ произвођачима кромпира из суседних општина, док су за себе оставили по који окрајак имања.

– Оремо углавном за вртове, у којима мештани гаје кромпир и друго поврће за своје потребе.То су парцеле до највише двадесетак ари. На огњиштима су остали углавном стари који се, и поред терета година, не одричу лако радних навика. Свима је најслађе поврће које су на окућници сами одгајили, а и рад у башти их „држи у животу“- каже рабаџија Радош Стефановић (42).

Својим воловима Радош дневно може да узоре до 20 ари. Мада је то мало у односу на оно што за исто време уради трактор, мештани не жале да плате. Дневница је 50 евра, а храна и пиће се подразумевају.

Радни дан у њиви траје обично од осам ујутру до шест по подне, с тим што се око поднева прави пауза од сат-два, да се одморе и рабаџија и волови. Некада је домаћин на свом имању орао данима, па су му и волови били обучени да сами иду у бразду. Више није тако, па рабаџија који је на ралици сада обавезно има и једног помоћника који води и „стука“ запрегу. Сасвим је друга песма у шуми, јер се у овим крајевима деценијама уназад волови и коњи углавном и гаје за рад на извлачењу трупаца. А то је, по мени, лакши и исплативији посао него орање- каже Стефановић.

Дрвено рало Милована Росића

У планинским крајевима с оштром климом сточарство је одувек било главни извор прихода, док је земљорадња била само пратећа грана. Радило се много и с муком, али су приноси с ораница у крчевинама и на окућницама увек били оскудни и скромни, а многобројна чељад вечито гладна. Због тога су трактори, као одмена у физичком раду, овде дочекани с олакшањем и већом радошћу него у другим крајевима, где је земља родна и лака за обраду.

Први трактор у Србији произведен је у Индустрији мотора у Раковици 1949. године и у духу времена назван је “задругар”, али је његова масовнија примена на сеоским имањима почела тек након Привредне реформе, деценију и по касније. У планинским беспућима међутим, и дуго након тога орало се запрегом и металном ралицом, а понегде и дрвеним ралом.

Једно од њих Драган Росић и данас чува у свом домаћинству у Виловима. Део је својеврсне етно-поставке, у којој се, поред њега, налазе и разне друге рукотворине за обраду земље и сабирање летине, а које су поодавно одслужиле своје. Жао му је, каже, што није успео да сачува и дрљачу, која је у овим крајевима обично имала две криве и шест правих биња и 48 дрвених зубаца, касније гвоздених.

– Рало које чувам градио је мој отац Милован коју годину иза Другог светског рата. Превртало је бразде прљуше и смонице, захваљујући металном раонику. На оваквим ралима носач раоника био је од тврђег дрвета, обично од брестовине или буковине, а остали делови најчешће од чамовине. Ако се добро чувало, пре свега да не кисне, рало је могло да служи и по десетак година. Овим из моје збирке орали смо до 1952. године, када је у наше домаћинство стигла прва метална ралица – прича Росић.

Осим што не загађује земљиште, орање животињском запрегом, кажу агрономи, има и низ других предности. С воловима и коњима може се у њиву по било ком времену, док њихова копита мање сабијају орање од гума трактора, због чега је касније, приликом ручне обраде, много лакше окопати усеве.

Овај начин орања најбољи је ако га прати гнојење парцеле стајњаком, којем је, иначе, вештачко ђубриво слаба алтернатива. Проблем је, међутим, у томе што на овом подручју тренутно недостаје стајског ђубрива, што је директна последица убрзаног смањења сточног фонда. Потребно је наиме да се око 60 одсто пољопривредне производње односи на сточарство, да би несметано могле да се развијају остале гране, што у овом тренутку није случај – каже Ифет Хамзић из Пољопривредне службе Општинске управе у Пријепољу.

Данас волове и коње тек ретки гаје у овом делу Србије, и то највише за рад у шуми. Рабаџилуку се овде учи од малена. Тако је откад се памти и сече грађа за куће и друге грађевине.

Слободан Лечић (31) из Амзића први чамов трупац из врлети Босања извукао је запрегом још као предшколац. Док су се његови вршњаци играли лоптом, он се „ломио“ по планинским јаругама и гудурама. И овом тешком и мукотрпном послу остао је веран све до данас. У селу, у коме се полако гасе огњишта, готово да нема куће којој Слободан није притекао у помоћ при обављању свакодневних сеоских радова. Често са дрвеном возом коју вуку волови зими очисти и пут до села када га замету снегови.

– Рабаџилука сам се прихватио како бих након преране смрти оца и деде наставио породичну традицију. С непуних седам година први пут сам скупа с њима кренуо у шуму, гледао како раде и опходе се према воловима и полако од њих учио занат рабаџије. Не либим се ни данас да питам за савет старије и искусније рабаџије, које су оседеле радећи овај посао јер, да би рабаџија сачувао и себе и волове, ваља да зна како да поткује волове и за њих јарам направи, како да влачегом заврзе возу у шуми и најбезбедније је извуче на пропланак, као и када и чиме да нахрани волове, без којих му нема зараде и живота – каже Слободан.

Волове пази боље него себе

Добар рабаџија је и данас на цени у овим крајевима, а Зоран Дрндаревић (45) из Кућана један је од најбољих.

– Волове пазим боље него себе, јер без квалитетне хране и неге нема им ни рада у шуми. Лети добра паша, а зими сено и обавезно минимум по пет килограма жита сваки дан током целе године – каже Дрндаревић. На Златибору, Златару и Муртеници неколико је народних сабора на којима се надмећу рабаџије у извлачењу чамових трупаца воловском запрегом. Победити на једном оваквом такмичењу за горштаке је ствар престижа, а годинама уназад на њима су за Дрндаревића резервисана прва места.

– Нема шуме на Муртеници из које нисмо извлачили грађу и бољи нам тренинг за такмичење не треба. За доброг рабаџију у овим крајевима још дуго ће бити посла, јер трактори и друге машине не могу у сваки кутак планине, а са запрегом се и оре, привлаче сено и огрев. Рабаџилук се овде учи од малена, а ја сам га учио од покојног оца. Тежак је то посао, брзо сломи и рабаџију и запрегу, али када нешто радиш с љубављу, много ја лакше. А ја волим и рабаџилук и волове- каже Дрндаревић.