Borovnica, ribizla i ogrozd

Borovnica je biljka budućnosti, a u Srbiji, koja je idealna za njen uzgoj, zasađena je na svega oko 100 hektara, što je vrlo malo, verovatno zbog visokih početnih ulaganja. Za podizanje jednog hektara potrebno je 25.000 do 30.000 evra do pete godine, kada dostiže pun rod. Uprkos tome, borovnica samu sebe otplaćuje i u narednih četrdeset godina donosi samo dobit. Otkupna cena po kilogramu je 5 evra, a s jednog hekatra dobije se oko 10.000 kg. Jedan kilogram borovnice je 1.700 dinara. Ona koja je doneta iz Amerike pre dvadeset godina dala je najbolje prinose.

Obična borovnica, črnica, kupinača ili crna jagoda (V. myrtillus L.) je listopadni žbun, od 20 do 30 centimetara visok. Rasprostranjena je u srednjoj, severnoj i istočnoj Evropi, u visokim predelima Španije, severnoj i srednjoj Italiji i na Balkanskom poluostrvu. U Alpima i na Kavkazu uspeva do 3.000 metara. Kod nas je ima u borovim, smrčevim i bukovim šumama. Kao acidofilna biljka dobro uspeva na svakom kiselom, podzolastom zemljištu i na alpijskim rendzinama (pH 3,4–5,8). Na krečnom tlu uspeva samo ako ima dovoljan sloj kiselog humusa. Umnožava se podzemnim izdancima iz korena. Mlade grančice su zelene, izrazito uglaste. Listovi su ovalnoeliptčni i svetlozeleni, do 3 cm dužine. Krunični listovi su okruglastočašasti, zelenkastobeli ili crvenkasti. Cvetovi se pojavljuju na kratkim peteljkama u pazuhu listova u maju i junu, a sazrevaju od juna do avgusta. Plod je okrugla bobica, veličine od 5 do 10 milimetara, tamnoplavičasta, pokrivena sivkastim pepeljkom. Ima tanku pokožicu, sočno kiselkastoslatko i aromatično meso. Obiluje organskim kiselinama, mineralnim materijama, taninima i bojama. Plodovi se konzumiraju kao sveže i osušeno voće, ili se prerađuju u sokove, kompote i marmeladu. Sveža borovnica se izvozi u Austriju, Švajcarsku, Nemačku i Veliku Britaniju. Prinos od berbe u Nemačkoj iznosi 12.000 tona godišnje – od toga se 85 do 90 odsto upotrebljava u svežem stanju, a ostatak se prerađuje u sokove i vino.

Standardna ambalaža za izvoz borovnice je mali plato sa 3 do 3,5 kg neto sadržine. U Nemačkoj, iz bavarskih šuma, za njihov prevoz ovlašćen je „Heidelbeer-Express“ i transportuje ih u pravcu Hamburga i Anversa, odakle se roba pretovaruje za Švedsku i Englesku.

Pitoma borovnica (V. corymbosum L.) rasprostranjena je u prirodnim staništima na močvarnim područjima Severne Amerike. Prema podeli V. H. Kampa, obuhvata botaničke forme i varijetete: kanadsku gorku borovnicu (V. angustifolium Ait.), Lamarkovu šećernu borovnicu (V. lamarkii Camp), bretonsku borovnicu (V. brittonii Porter et Bickn.), crnu borovnicu (V. vacillans Torrey), visoku žbunastu borovnicu (V. corymbosum L.), jugoistočnu žbunastu borovnicu (V. australe Small) i nevjersejsku borovnicu (V. caesariense Mackenzie.). Među njima su diploidne (2n=24) i tetraploidne (2n=48) vrste. Selekcijom i hibridizacijom je F. V. Kovil odgajio prve sorte kao niske ili visoke žbunove. Danas se u proizvodnji uzgajaju sorte od tri vrste – niskožbunasta Vaccinium angustifolium, vrlo produktivni tipovi Vaccinium ashei i najviše rasprostranjene visokožbunaste borovnice V. corymbosum. Ove sorte sazrevaju od početka jula do sredine septembra. Sazrevanje na jednom žbunu razvučeno je na period od dve do pet nedelja.

Iako su samooplodne voćke, dobro je da se u zasadu gaji više sorti, radi dobijanja većeg roda. Sorte koje američki stručnjaci preporučuju za međusobno oprašivanje (visokožbunasta borovnica) su:
– rane – „collins“, „duke“, „earlblue“, „patriot“ i „spartan“;
– srednje rane – „berkley“, „bleuchip“, „bluecrop“, „bluehaven“, „blueray“ i „legacy“;
– pozne – „coville“, „elliot“ i „jersey“.
Sadi se u toku zime. Zahteva osunčane položaje. Standardni razmaci za visokožbunastu borovnicu su 120 cm u redu i 3 m između redova. Pre sadnje zemlja se obrađuje bar do 20 cm dubine, u širokoj traci od 120 cm. Ako je zemljište vlažno, naprave se banci od 15 do 30 cm visine, široki 120 cm. U svaku rupu se položi jedna do dve lopate treseta. Ne koriste se đubriva koja sadrže kalcijum ili kreč, jer borovnica zahteva kiselo zemljište (pH 4–5,2). Ako je pH između 5 i 7, može da se prilagodi za uzgoj sulfurikacijom, najčešće dodavanjem gvožđe-sulfata ili magnezijum-sulfata. Zemljište sa pH vrednostima iznad 6,5 mogu da se održavaju u stanju odgovarajućem za uzgoj, ali zahtevaju mnogo ulaganja.

Pre sadnje najvažnije je da se proveri pH zemljišta. S korena se otresu ostaci zemljea u kojoj se nalazila sadnica. Nekoliko sati pre sadnje koren se potapa u vodu. Sadnica iz saksije se orezuje i sadi na dubinu na kojoj se ona nalazila u rasadniku. Pojedini stručnjaci iz SAD preporučuju da se sadi 2,5 cm dublje nego što je bila u rasadniku. Prve godine posle sadnje uklanjaju se cvetni pupoljci, da bi se omogućilo pravilno obrazovanje žbuna. Korov se redovno uklanja iz zasada.
Ako je zemljište snabdeveno fosforom, koristi se formulacija NPK 12:4:8. Ako nije, onda 10:10:10. Primenjuje se 30 grama ovih đubriva po žbunu u proleće, posle kretanja pupoljaka i u jesen, posle berbe. Količina đubriva postepeno se povećava do 150 g po žbunu koji dostigne visinu od 2,5 m. U prvoj godini posle sadnje ne primenjuju se azotna đubriva zbog velike osetljivosti korena, već u rano proleće druge godine, u obliku amonijum-sulfata.

Ako suša potraje, zasad se zaliva redovno. Navodnjavanje mladog zasada je neophodno.
Visokožbunasta borovnica najbolje uspeva na lakšim i peskovitim zemljištima. Ovo je u neposrednoj vezi s potrebom dobre drenaže, da bi se sprečila pojava vlažne truleži korenovog vrata (Phytophtora). U SAD je za sorte ove vrste uobičajeno da se sade u sloj od najmanje 15 cm treseta ili odstojale borove piljevine. Istim materijalom borovnica se malčira u redu. U zasadu rade raspršivači, prema potrebi.
U prvoj godini posle sadnje uklanjaju se vršni, cvetni pupoljci. Na trogodišnjim i četvorogodišnjim žbunovima odstranjuju se nisko izrasle grane, kao i one slabo razvijene, s mnogo cvetnih pupoljaka. Kada biljke dostignu visinu od 1 do 1,5 m počinje rezidba radi obnove rodnih grana. Prvo se uklanjaju stare, slabe i obolele. Na preostalim granama režu se one koje su izrasle u poslednje dve godine i koje su donele rod.

Ribizla

Ribizla (Ribes L.) je rod višegodišnjih grmolikih biljaka iz porodice Saxifragaceae. Reč ribes potiče verovatno od ribas, arapskog naziva za rabarbaru. Rod Ribes sadrži oko 150 vrsta. To su listopadni i zimzeleni grmovi, katkad i bodljikavi, rasprostranjeni širom Evrope, Azije, Severne Amerike i severnog dela Afrike. Vrste od privrednog značaja dele se u dve grupe – s golim (ribizla) i bodljikavim granama (ogrozd). Prema boji ploda, deli se na crvene, bele i crne vrste.

Grm je uspravan, dostiže i do 2 m. Može da živi i rađa više od dvadeset godina. Razvija srazmerno jak korenov sistem, plitko ispod površine. Glavne žile su drvenaste, ali sočne, razvijaju se horizontalno i celom svojom dužinom obrasle su sisalicama. Iz pupoljaka na korenovom vratu izbijaju bujna stabla, koja se u prvoj godini uglavnom ne granaju. Ovi izdanci se razgranavaju sledećih godina, a prirast se obrazuje na vršnim delovima grana. Iz godine u godinu dužina prirasta se smanjuje. Plod se razvija na kraktom rodnom izbojku koji izrasta iz jednogodišnjeg drveta. Ako se rodni izbojak obrazuje iz trogodišnjeg ili starijeg drveta, slabije rađa i plod je sitniji. Stablo je sivkastosmeđe do crne boje. Cela biljka (stablo, list i plod) odaje vrlo osoben miris. List je trodelan ili petodelan, neretko s nepravilno narezanim rubom. Lisna površina je manje ili više sjajna. Na naličju lista crne ribizle nalaze se žućkaste žlezde određenog mirisa. U pazuhu lista na mladom stablu su cvetni ili mešoviti pupoljci. Oni se diferenciraju kada se završava intenzivan rast, u avgustu. Cvetovi su skupljeni u grozd, a njihov broj varira od 5 do 17. Varira im i oblik, dužina i kompaktnost. Cvet je pentameran, zvonast. Čašični listići srasli su u trubu, a vrhovi su im blago zavrnuti i uglavnom su rumeni. Krunični listići su na vrhu narezani, svetlozeleni ili žućkasti. Cvet je dvopolan, s izraženom heterostilijom. Ribizla sadrži diploidan broj hromozoma, 16 (n=8). Poliploidnost se retko pojavljuje. Postoji i tetraploidan hibrid (crna d` crvena ribizla), ali zbog slabe otpornosti i bujnosti nije prikladan u praksi. Ribizla je samooplodna, ali neke sorte crne ribizle slabije rađaju uz samooprašivanje – smatra se da se prodiranje cevčice kroz tkivo stubića odvija normalno, ali ona otežano prodire u plodnicu, te je broj oplođenih semenih zametaka manji. Zato se sadi više sorti, a u zasad se donose pčele, radi oprašivanja. Zametanje plodova je u dobrom odnosu s auksinom (hormonom rasta). Plod je bobica, okruglasta ili slabo spljoštena, obavijena glatkom kožicom. Plod je crn, crven ili žućkast.

Kulturne sorte razvile su se kao sejanci divljih vrsta, međusobnim ukrštanjem ili mutacijom. Crvene i bele sorte nastale su od planinske ribizle (R. petraeum Wulf.). Staništa su gorja Evrope, severozapada Afrike, zapadne i centralne Azije i Sibira. Na primer, proizvedene sorte crvene ribizle (R. rubrum L.) su „Prinz albert“, „Roter holländer“ i „Vierländer“. Rasprostranjena je od centralne i severne Evrope do severne Azije. Bobica je crvena ili bezbojna.

Predak svih sorti crne ribizle je evropska crna ribizla (R. nigrum L.). Raste samoniklo u Evropi i severnoj i centralnoj Aziji. Bobica je crna, izrazitog mirisa. Američka crna ribizla (R. americanum Mill.) nalik je na evropsku, ali nema privredni značaj.

Hibridizacija ribizle započetta je krajem 19. veka. Najviše sorti uzgojeno je u zemljama zapadne i severne Evrope. Od kulturnih sorti crne ribizle, kao najbolje roditeljske biljke smatraju se „victoria“ i „baldwin“. Selekcija se izvodi radi dobijanja produktivnih sorti bogatih vitaminom C, s dugačkim grozdom i ujednačenim sazrevanjem plodova.

Prvi put se pominje u 16. veku kao lekovita biljka, a tek kasnije kao voće. Od početka 20. veka gaji se u većim kompleksima, u zemljama zapadne Evrope, Kanade i SAD, da bi se sačuvale šume bora od ribizline rđe (Cronartium ribicola), kojoj je evropska crna ribizla prelazna hraniteljka. Najveći proizvođači u Evropi su Engleska, Francuska, Holandija, Nemačka, Danska, Švedska, Norveška, Švajcarska i Austrija. U poslednjim godinama proizvodnja se razvila u Poljskoj, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Smatra se da ukupna površina pod ovom voćkom u Evropi iznosi oko 30.000 ha, a prosečan prinos je od 3.000 do 6.000 kg/ha.

U Srbiji se decenijama, pa i danas, gaji crvena ribizla u vrtovima. Od 1954. godine, crna ribizla naglo se proširila na većim površinama – prvo u Sloveniji, zatim i u drugim republikama bivše Jugoslavije. Smatra se da je 1965. u Srbiji pod crnom ribizlom bilo 150 ha (okolina Subotice i Beograde). Prosečni prinosi su niski (oko 1.600 kg/ha), jer su veće površine pod mladim, još nerodnim zasadima. Na aridnim ili položajima izloženim mrazevima, sorte su nekvalitetne, a nega nedovoljna – naročito je loša zaštita zasada. U povoljnim uslovima i kod nas se postiže rodnost od 10 i više kilograma po žbunu.

Upotrebljava se i kao sveže voće. Najvažnija je kao sirovina za izradu svih vrsta voćnih prerađevina. Prema sadržaju vitamina C prevazilazi drugo voće. Crna ribizla je najkvalitetnija za preradu i služi za proizvodnju visokokvalitetnih i vitaminskih sokova (ribena), likera (cassis) i ruma (solbaerum). U povoljnim prilikama rađa obilno, te je proizvodnja veoma unosna.

Poreklom je iz hladnijeg i humidnog klimata. Uspeva u umerenoj klimi sa srednjom godišnjom temperaturom od 8 Celzijusovih stepeni i srednjim letnjim temperaturama od 14 do 20 stepeni. Nije osetljiva na niske zimske temperature. Lista na 2 do 6 stepeni, te je osetljiva na prolećne mrazeve. Crna ribizla najosetljivija je neposredno pre otvaranja pupoljaka i odmah posle zametanja plodova – tada temperatura od –2 stepena može da uništi rod u sledećoj godini. Ne uspeva u toplom i suvom klimatu. Poželjna su humidna područja sa 800 milimetara padavina godišnje. Može da ih bude i manje, ukoliko ima dovoljno vazdušne i zemljišne vlage za vreme obrazovanja plodova i diferencijacije pupoljaka. Hladan i jak vetar tokom cvetanja snižava vazdušnu vlagu, hladi vazduh i ometa let pčela, te može da dovede do smanjenja prinosa. Topli i blagi vetrovi pozitivno utiču na oprašivanje.

Sadnja na kiselim zemljištima

Najbolje uspeva na slabo kiselom, dubokom i srednje teškom strukturnom zemljištu, bogatom organskom materijom, propusnom za vodu, ali ipak sposobnom da zadržava vlagu za ishranu plodova u letnjim mesecima. Izrazito plitka i peskovita, jako opodzoljena i zaslanjena i zabarena zemljišta nisu pogodna za uzgoj. Povoljni uslovi podrazumevaju srednje teška zemljišta, koja sadrže više od 3 odsto humusa, 15 miligrama fosfora na 100 g zemlje i 20 do 25 mg kalijuma/100 g. Optimalan pH je 5,5–6,5.
Razmnožava se vegetativno, zrelim reznicama sa selekcionisanih žbunova. Lako se ožiljava, jer grane imaju diferencirane embrionalne žile, te se adventivne obrazuju duž cele internodije. Najbolje se ožiljava bazalni deo stabla. Uzimaju se jednogodišnje ili dvogodišnje sadnice, koje odgovaraju standardima u pogledu sorte, kvaliteta i zdravstvenog stanja.

Ne sme da se sadi u području prirodnih sklopova vajmutovog borovca (Pinus strobus), zbog opasnosti od bolesti ribizline rđe. Ona zahteva intenzivnu negu, i zato je proizvodnja na manjim površinama unosnija. Na velikim kompleksima proizvodi se tamo gde je moguća mehanizovana obrada. Zasadi se lociraju na mikroklimatski najpovoljnijim položajima, bez prolećnih mrazeva. Teren se pre sadnje odvodnjava. Zemljište se meliorativno đubri sa više od 40 g/ha stajnjaka, od 500 kg do 1 t superfosfata i od 500 kg do 1 t kalijum-sulfata. Sadi se na čistim, nezakorovljenim površinama, a zemlja se obrađuje pre sadnje barem na 40 cm dubine. Radi lakše organizacije berbe i boljeg oprašivanja, sadi se više sorti. Dobro se međusobno oprašuju dve grupe:
– „boskoop giant“, „mendip croos“ i „goliath“,
– „silvergieters“, „mendip cross“, „wellington“, i „roodknop“. Ove stare sorte su još uvek prisutne u našim zasadima.

Ribizla je samooplodna, te može da se gaji u jednosortnom zasadu. Ipak, nije loše da se posadi nekoliko sorti. Sadi se kao živa ograda, na razmacima od 3 d1 ili 3 d 1,5 m. Ovako je moguće mehanizovano da se obrađuje. Može da se gaji u špalirskom obliku, ali se u praksi isključivo uzgaja kotlasti grm. On bi trebalo da bude što jači, velike zapremine, da sadrži što više jednogodišnjih izbojaka, a njegov oblik ne sme da ometa kretanje mašina. Prilikom sadnje sve grane se prekraćuju do zemlje. Ukoliko je žbun pregust, u drugoj i trećoj godini proređuju se stabla iz sredine grma. Od četvrte godine pa nadalje, postepeno se izrezuju grane starije od tri godine i tako se grm neprestano podmlađuje.

Zemlja se u zasadima održava čistom obradom. Ovo se redovno primenjuje u mladim, a često i u rodnim zasadima. Obrada (mašinska ili ručna) mora da bude plitka, jer je korenov sistem u površinskom sloju. Osim sistema obrade, malčiranje u redovima najčeće se primenjuje u našim zasadima. U aridnim područjima korisno je potpuno zastiranje zemljišta ili malčiranje u redu, a obrada među redovima. Ovi sistemi su preskupi i u praksi slabo zastupljeni. U novije vreme sve češće se primenjuju herbicidi.

Neophodan stajnjak

Povremeno đubrenje većim količinama stajnjaka u zasadima je obavezno. Grmovi se svake godine prihranjuju mineralnim đubrivima. Osim analize zemljišta i vizuelne ocene njihovog stanja, u novije vreme za određivanje količine đubriva služe analize listova. Ribizla oskudeva u azotu ako ga listovi imaju manje od 2,3 odsto; u fosforu ako ga imaju manje od 0,2 odsto; u kalijumu ako ga imaju manje od 0,5 odsto i u magnezijumu – ako ga imaju manje od 0,1 odsto. Uobičajene količine koje se godišnje unose u zasade su: 600 do 1.200 kg/ha amonijum-sulfata, 500 do 700 kg/ha superfosfata, 600 do 800 kg/ha kalijum-sulfata ili patent-kalijuma. Crvena ribizla, a naročito crna, osetljiva je na hlor, zato se ne upotrebljavaju đubriva na njegovoj osnovi. Od mikroelemenata važni su magnezijum, mangan, bor i gvožđe. Dobro reaguje na folijarno prihranjivanje.
Rađa u trećoj, a u punoj rodnosti je od pete do petnaeste godine. Kod nas sazreva krajem juna i početkom jula. Zrenjem joj se povećava težina i količina šećera, a snižava količina vitamina C. Prezrele bobice gube na težini i brzo opadaju. Optimalno vreme za berbu je kada je 90 odsto boba potpuno zrelo. Ručno se obere od 7 do 10 kg/ha. Troškovi ovakve berbe često ugrožavaju rentabilnost proizvodnje i radi se na konstruisanju mašina za berbu ribizle. Do sada su sve mašine izrađene na osnovi tresenja grana (shaker), ali rezultati nisu zadovoljavajući.

Različite sorte sadrže 100–400 mg vitamina C, zatim vitamine A i B, faktor P (500–3.840 mg na 100 g soka, tj. vitamin koji učvršćuje ćelijske membrane). Crna ribizla sadrži još 3 do 5 odsto šećera, 25 do 30 odsto ukupnih kiselina, 10 do 20 odsto suvih materija, fosfor i kalijum. U zamrznutom stanju sačuva se 40 do 70 odsto vitamina C, a sulfatizacijom skoro celokupan sadržaj. U medicini se upotrebljava sirup, koji pomaže u slučaju zapaljenja pluća, reumatizma, arterioskleroze, visokog krvnog pritiska, šećerne bolesti, zaustavlja krvarenja, te poboljšava mlečnost žena. Prehrambena industrija pravi od ribizle vrlo kvalitetne proizvode: sirup, sok, vino, žele, džem i sl.

Ogrozd

Ova višegodišnja biljka (Grossularia Mill.) pripada porodici Saxifragaceae. Danas je poznato više od 100 vrsta, među kojima su najvažnije:
– Grossularia reclinata Mill. (sin. Ribes grossularia L.). Rasprostranjena je u Evropi i severnoj Africi. Ima dva varijeteta – R. g. var. R. reclinatum L. i R. g. var. uva-crispa Smith (sin. R. g. var. pubescens Nj. D. Koch, R. uva-crispa L.);
– Grossularia hirtella Spach. (sin. Ribes hirtellum Mircd., R. sadosum Hook., R. gracile Jancz.). Rasprostranjena je u Severnoj Americi;
– Grossularia nivea Spach. (sin. Ribes niveum Lindl.). Rasprostranjena je u Severnoj Americi;
– Grossularia missouriensis Cov., Brit. (sin. Ribes missouriense Nutt., R. gracile Pursh, R. rotundifolium Jancz.). Rasprostranjena je u Severnoj Americi;
– Grossularia odyacanthoides Mill. (sin. Ribes odyacanthoides L.), rasprostranjena je u Severnoj Americi;
– Grossularia divaricata Cov., Brit (sin. Ribes divarication Douglas, R. divaricatum var. Douglasii Jancz., R. irriguum Koehne). Rasprostranjena je od Kanade do Kalifornije. Ima dva varijeteta – R. d. var. pubiflorum Koehne (sin. R. d. var. villosum Zabel) i R. d. var. montanum Jancz;
– Grossularia lobbii Cov., Brit. (sin. Ribes lobbii Gray). Rasprostranjena je od Kanade do severne Kalifornije;
– Grossularia curvata Cov., (sin. Ribes curvatum Small). Rasprostranjena je u Teksasu;
– Grossularia setosa Cov., (sin. Ribes setosum Lindl., R. sadimontanum E. Nelson). Rasprostranjena je u SAD i Kanadi; – Grossularia rotundifolia Cov., Brit. (sin. Ribes rotundifolium Michd., R. triflorum Willd.). Rasprostranjena je u Severnoj Americi.
Ogrozd je žbun srednjeg rasta. Rađa u drugoj godini, a punu rodnost dostiže sa pet do osam godina. Živi oko 15 do 20 godina.

Sastoji se od debla, 6 do 8 osnovnih grana (kod nekih sorti 20 do 25) na kojima se nalaze prosti, dvodelni, trodelni i retko četvorodelni trnovi. List sa 3 do 5 zareza je go ili s peteljkom, bez zaliska. Cvast je smeštena u pazuhu lista, s jednim do tri cveta, različite boje i oblika. Plod je lažna jagoda, različitog oblika, veličine i boje, neretko s voštanom prevlakom. Najviše rađa na jednogodišnjim (41 odsto) i dvogodišnjim (32 odsto) granama, zatim na trogodišnjim (19 odsto), četvorogodišnjim (7 odsto) i najmanje na petogodišnjim i starijim (1 odsto). Zahteva rezidbu radi obnove rodnog drveta. Žbun je kompaktan ili rastresit. Korenov sistem se pruža dublje u odnosu na malinu i živi duže od izdanaka (osnovne grane). Koren ne daje izdanke, ali mogu da se ožile nagrtanjem zemlje.

Ima mnogo vrsta i varijeteta, koji su prema hromozomskoj strukturi uglavnom diploidi (2n=16). Prilikom ukrštanja vrsta u bliskoj srodnosti, kao reclinata, divaricata, nivea, hirtella, oxyacanthoides i dr., dobijaju se plodni hibridi. Prilikom ukrštanja vrsta različitih podrodova, najčeće se u F1-generaciji dobijaju sterilni hibridi. Poznati su i plodni hibridi dobijeni između Ribes nigrum Grossularia = Ribes culverwelli, R. sangiuneum x Grossularia = Ribes fontenayense, te triploidni hibrid (R. nigrum d Grossularia) d` alpinum, koji su kasnije opisani kao vrste. Čiste autopoliploidne vrste imaju smanjenu plodnost, te je otuda teško dobiti tetraploidne sorte. Međutim, podvostručenjem broja hromozoma R. nigrum x Grossularia (koji su, kao diploidi, potpuno sterilni, dok je amfidiploidni bastard potpuno plodan) dobijeni su tetraploidi (2n=32) Ribes nigrolaria, R. nigroveum (R. nigrum x niveum) i R. satigrum (R. sativum x nigrum). Osobine se nasleđuju polifaktorijalno, intermedijarno, parcijalno dominantno ili recesivno.

Rasprostranjen je širom sveta. Najviše opisanih vrsta potiče iz Severne Amerike (oko 35 odsto), zatim Azije (oko 25 odsto), Evrope (oko 6), Južne Amerike (oko 2) i severne Afrike (oko 1). Najmasovnije se gaje evropske sorte, a zatim američke. Postoji više od 2.000 kultivisanih sorti. One su uglavnom proizišle od evropskih vrsta Ribes grossularia var. vulgare, R. g. var. uva-crispa i američke vrste Grossularia hirtella, zatim od G. rustica = Ribes uva-crispa x Grossularia hirtella (Downing, Carrie, Pearl, Poorman, Red Jacket), od G. utilis = G. cynosbati x G. reclinata (Mountain), od G. von Fleetian = G. missouriensis x G. reclinata (Glendale) i od drugih, kao i prilikom ukrštanja vrsta između Grossularia x Ribesia.

Nove sorte mogu da se dobiju klonskom selekcijom, selekcijom u populaciji tipova, hibridizacijom u okviru vrste, između vrsta Grossularia, Ribesia i Coreosma, a i indukovanim mutacijama. One bi po mogućstvu trebalo da daju krupne plodove (do 30 g), glatke pokožice i različite boje (od tamnozelene do otvorenozelene, bele, otvorenožute do zatvorenožute, crvene do crvenocrne), visokog kvaliteta i ukusa (šećer – kiseline – aroma). Nove sorte bi trebalo da budu samooplodne i visokoproduktivne, otporne na zimske niske temperature i prolećne pozne mrazeve i na sunčane pripeke. Otporne su ili tolerantne prema Sphaerotheca mors-uvae Schw., Pseudopeziza ribis Kleb., Mycosphaerella ribis Fuck i Cronartium ribicola Fish. Prilikom stvaranja novih sorti, prvenstveno se upotrebljavaju one vrste i sorte koje imaju navedene osobine.

Ne postoje verodostojni podaci o uvođenju ogrozda u kulturu. U Rusiji u 11. veku, a nešto kasnije i u zapadnoj Evropi, javlja se u vidu zasada, naročito u 16. veku uz manastire. U Americi se javlja tek sredinom 17. veka. U literaturi je prvi put opisan 1536. Masovnije se gaji, intenzivira se selekcija i u većoj meri stvaraju nove sorte, naročito u 19. veku. U Srbiji ga ima u šumama, a plemenite sorte se gaje u manjoj meri po okućnicama i u gradskim baštama.

Rod u drugoj godini

Smatra se „severnim vinogradom“ u mnogim zemljama severne Evrope. Donosi rod već u drugoj godini posle sadnje, u petoj daje prinose do 10.000 kg/ha, a od šeste do osme oko 20 do 30 t/ha. Rano sazreva i njegovo gajenje je veoma unosno, jer daje visoke prinose, ne traži mnogo rada, a plodovi se upotrebljavaju sveži ili se prerađuju.
Zahteva umerenu temperaturu tokom leta i zime. Na severu nastaju oštećenja od mraza, a na jugu od visokih temperatura. Položaji moraju da budu izloženi cirkulaciji vazduha i zaštićeni od jakih vetrova. Ako ovi uslovi nisu obezbeđeni, postoji opasnost od pepelnice i izmrzavanja tokom jeseni i zime. Daje dobre rezultate gajenjem na težem, ilovasto-peskovitom zemljištu tipa gajnjače i srednje teške smonice. Zahteva umereno vlažno i hladno zemljište, na kojem uopšte ne sme da se zadržava voda. Ne podnosi peskovita i jako topla zemljišta.

Razmnožava se semenom, zrelim ili zelenim reznicama i položenicama. Za masovnu proizvodnju izdanaka za evropske i američke sorte najpogodnije je razmnožavanje položenicama ili zelenim reznicama, a za američke sorte i zrelim reznicama. Ožiljeni izdanci ili reznice provode u rastilu jednu (američke) ili dve godine (evropske), a zatim se upotrebljavaju kao sadni materijal u plantažnim zasadima.
Uglavnom se razmnožava zrelim reznicama, koje se uzimaju sa zdravih i testiranih žbunova. Uspešno se razmnožava i nagrtanjem. Reznice se ne ožiljavaju tako dobro kao one od crne ribizle. Da bi se postiglo dobro ožiljavanje, neophodno je da se odaberu zdrvenjeni jednogodišnji letorasti i da se seku s matične biljke pre nego što listovi opadnu u jesen. Zatim se prave reznice dugačke 30 cm. Nedozreli i tanki vrhovi letorasta se odbacuju. Pripremljene reznice sade se u brazde ili jarkove. Pupoljci i trnovi u donjem delu se uklanjaju, a ostavlja se oko pet vršnih pupoljaka. Novija istraživanja pokazuju da je bolje ožiljavanje ako se ostave svi pupoljci na reznici.
Zemljište na kojem se ožiljava reznica trebalo bi da bude lakše, lako obradivo, ne suviše suvo ili izloženo vetru. Reznice se sade duboko i zemlja više puta nagazi. Iznad zemljišta ostavlja se 8 do 10 cm vršnog dela reznice. U slučaju da je mraz odvoji od tla, neophodno je da se ponovo nagazi, kada uslovi to dozvole. Redovi s reznicama postavljaju se na rastojanju 0,6 do 0,75 m, a između reznica u redu 8 do 15 cm.
Da bi se one razvile u kvalitetne sadnice, potrebno je da u rastilu ostanu dve godine na istom mestu, ili se posle prve godine presađuju na veće rastojanje u redu (25 do 30 cm). Dvogodišnje dobro ožiljene sadnice pogodne su za podizanje zasada. Neki proizvođači prave i trogodišnje sadnice.
U oblastima gde vladaju sunčane pripeke, gaji se kao međukultura ili se u zasadu podiže nekoliko redova voćaka, radi zasene.

Sistem gajenja uglavnom zavisi od osobina sorte i od planirane agrotehnike. Gaji se u vidu žbuna, kordona ili špalira. Najčešće se gaji kao žbun, na rastojanju od 1,3 do 1,5 ili 2 do 3 m. Može da se gaji i samostalno ili kao međukultura u voćnim zasadima.
Sadi se u jesen ili u zimu (ako je vreme pogodno), a naročito u proleće. Za sadnju se uzimaju ožiljeni izdanci ili reznice, stari dve ili tri godine ili jednogodišnji, ako su jako razvijeni. Sade se nešto dublje nego što su bili nagrnuti, radi ožiljavanja. Posle sadnje, izdanci se orezuju na tri do pet okaca.

Dovoljna jedna sorta

Sve ekonomski značajnije sorte su samooplodne, retko jednopolne, a neki hibridi (Ribes nigrum x Grossularia) su partenokarpni. Ogrozd ne zahteva udruženu sadnju sorti radi ukrštene oplodnje i bez pomoći insekata daje normalne plodove i visoke prinose. Cveta rano (mart–april) i ujednačeno. Ako su tada niske temperature, nastaju razlike u cvetanju različitih sorti, koje se kreću od četiri do deset dana. Cvetanje traje tri do četiri nedelje. Na istim žbunovima može da traje dve do tri nedelje, a na istom grozdu nekoliko dana, jer ono počinje u donjem delu grozda i napreduje postepeno prema vrhu, gde završava. Oko 69 odsto plodova se zametne.

Obrada zemljišta sastoji se u uništavanju korova i razbijanju pokorice, četiri do pet puta godišnje. Zemljište se održava vlažnim navodnjavanjem i u hladnom stanju. Zasad se malčira slojem od 12 do 15 cm raznih materija. Đubri se prema rezultatima analize zemljišta i lista, u proseku sa 250 do 300 kg azotnih i kalijumovih đubriva i 300 do 400 kg fosfornih, te svake druge do treće godine sa 30 do 60 t stajnjaka ili setvom i zaoravanjem biljaka za zelenišno đubrenje. Naročito se đubri kalijumom, jer je ogrozd jako osetljiv na nedostatak ovog elementa. Važna mera nege je zaštita od sunčanih pripeka, bolesti, štetočina i ptica. Orezivanje je neophodno, jer rađa na jednogodišnjim letorastima i rodnom drvetu stvorenom na starijim granama ili na glavnom deblu u zasadima (sistem kordona). Rezidba se sastoji u skraćivanju razvijenih letorasta na polovinu ili trećinu dužine, uklanjanju slabo razvijenih, starih, zakržljalih i slaborodnih grana. Na žbunu se ostavlja 6 do 8 grana, tri do šest godina starosti, s više rodnih grančica koje daju glavni rod, a žive u proseku dve do četiri godine. U slučaju izrazito rodnih sorti, plodovi se proređuju.

Sazreva od početka jula do sredine avgusta. Od ranih do poznih sorti razlika je oko šest nedelja. Bere se kada je plod zelenkast, a neretko se tada beru i sorte čiji su plodovi otvorenocrveni ili crveni. Berba je ručna – u proseku, jedan radnik obere oko 60 kg plodova na dan, zavisno od toga koliko je trnastih izraštaja i letorasta u kruni. Obrani plodovi se ne stavljaju na sunce, jer se tada lako kvare.
Prosečna težina ploda je 1 do 2 g – od toga ima 81 do 88 odsto vode (u proseku 85 odsto) i 0,2 do 0,67 odsto mineralnih materija. Sadrži 6,22 do 10,64 odsto ukupnih šećera, od toga 3,34 do 6,08 odsto fruktoze, 2,40 do 5,09 odsto glukoze i 0,30 do 1,90 odsto saharoze. Sadržaj ukupnih kiselina je od 0,40 do 2,30 odsto – najviše limunske, jabučne i vinske (u 100 ml 41 mg), a najmanje ćilibarne. Na azotne materije otpada 0,33 do 1,13 odsto; na pektine 0,88 odsto, a po nekim autorima 4,28 do 7,88 odsto od suve težine; na tanine od 0,05 do 0,9 do 2 odsto i na pentozane 0,37 odsto. Sadržaj vitamina C je 9,10 do 28,71 mg.

Najbolje je da se plodovi sortiraju odmah tokom berbe (ne kasnije u pakirnici) i da se stavljaju u korpe, i to sorte s tankom pokožicom u korpice od 2 do 3 kg, a one s čvrstom pokožicom u korpe od 10 do 15 kg. Za kvalitet ogrozda i njegovu ambalažu ne postoje ni naši ni strani standardni propisi, te se preporučuju oni koji važe za crnu ribizlu.
Može da se čuva jedan do tri dana u magacinima ili običnim skladištima, s vazdušnim strujanjem.

M. Volčević

Dobro jutro broj 544 – Avgust 2017.