Kada su pre dve i po decenije otvorili prodavnicu, u Kušadasiju je bilo mnogo srpskih turista, pa su smislili slogan „Srpska radnja jeftinija od Rodića i Miškovića“ i napisali ga ćirilicom, kaže Luka Ajdović, inače poreklom iz Srbije.
Srpski turisti i sladokusci najviše se hvataju za baklave, čajeve, orijentalne začine i ratluke. Ajdovići im sa zadovoljstvom nude ono što su sami napravili, raznovrsne domaće ratluke koji se kuvaju oko šest sati.
Piše: Zorana Ljubojev
Kušadasi u sezoni okuplja stotine hiljada turista, a srpskim posetiocima ovog primorskog grada u Turskoj naročito je zanimljiva prodavnica „Tufan“ u starom gradu. U njoj se priča na srpskom, a prodaju turski specijaliteti, od kojih su pojedini plod domaće radinosti braće Ajdović. Iako su rođeni u Turskoj, Luka i Filip tečno govore srpski. Ipak, ono što naše turiste najpre privuče u njihov lokal jeste reklamni slogan, ispisan ćirilicom, kao i srpska i bosanska zastava, koje su, pored turske, okačene u ovoj radnji.
– Pre dve i po decenije otvorili smo prodavnicu u Kušadasiju. U to vreme bilo je mnogo srpskih turista, a kako bi zapamtili moju radnju, smislio sam slogan „srpska radnja jeftinija od Rodića i Miškovića“. On je napisan ćirilicom, a u tome mi je pomogla prijateljica iz Srbije. Inače, vodim poreklo iz Srbije. Moji su u Tursku došli 1958. godine. Majka mi je Turkinja, a otac vuče korene iz Srbije i Bosne. Moja baka je iz Dobanovaca, a deda iz Tuzle. Srbiju posećujem za vreme godišnjeg odmora – objašnjava Luka Ajdović.
Mlečne krave, masline i pinjole kao „dodatni“ biznis
Luka i Filip imaju još četvoricu braće i svi zajedno razvijaju porodični posao. Osim trgovinom, Ajdovići se bave i stočarstvom. Na dve farme, koje se nalaze nadomak mesta Ajdin, oko sat i po vožnje od Kušadasija, uzgajaju više od 200 krava i bikova rase holštajn.
–U vreme državnog udara i nemira u Turskoj 2016. nije bilo posla u turizmu, pa smo se okrenuli stočarstvu. Imali smo zemlje i rešili smo da napravimo farmu, jer se od tog posla može zarađivati tokom čitave godine. Prvo smo izgradili smeštajne objekte, magacin i štale, a nekoliko meseci kasnije nabavili smo krave. Ovim poslom najviše se bavimo Filip i ja, ali imamo pomoć i ostale braće – kaže Luka i dodaje da država subvencioniše proizvodnju mesa, čime se pretežno bave, jer su subvencije za mleko izuzetno niske.
Ajdovići takođe gaje masline i pinjole. Poseduju oko dve i po hiljade stabala maslina, od kojih proizvode ulje, sapune, dok pinjola imaju znatno više, oko tri hiljade stabala.
– Pinjole prodajemo direktno prerađivačkoj industriji. Na farmi posedujemo mašinu za hladno ceđenje i tamo se odvija proces proizvodnje maslinovog ulja, godišnje iscedimo oko 40 tona i sve prodajemo u našoj radnji – objašnjava Filip.
Domaći ratluk i crni čaj najtraženiji
Srpski turisti i sladokusci najviše se hvataju za baklave, čajeve, orijentalne začine i ratluke. Ajdovići im sa zadovoljstvom nude ono što su sami napravili, domaće ratluke koji se kuvaju oko šest sati.
– Sastojci su šećer, kukuruzni skrob, voda i voće po želji – pomorandže, pistaći, orasi, lešnici, kokos, jabuka, menta, limun – u zavisnosti od ukusa. Turci najviše vole ratluk od ruže. Poslednjih godina najviše se traže s pistaćima i od nara. Da bi bio ukusan, ratluk mora biti ručno rađen. Velika je razlika u ukusu u odnosu na onaj iz fabrike. Kada se skuva, potrebno da je odstoji još tri dana u frižideru ili hladnjači – objašnjava Luka.
Na policama njihove radnje nalazi se još jedan specifičan proizvod. Na prvi pogled liči na kobasicu ili sudžuk. Međutim, reč je o još jednoj poslastici.
– To je o sudžuk-ratluk bez šećera, napravljen je s medom. U njega idu grožđe, nar i orasi. To se takođe kuva u kazanu, ali ne čuva se u frižideru, već se nakon umakanja u sirup suši na hladnom, mračnom mestu – rekao nam je, ne želeći da previše otkriva ovaj specifičan recept.
Poslastice se najčešće služe uz kafu, koja spada u najpopularnije piće u Turskoj. Ipak, Turci mahom preferiraju čaj, jer kako kaže naš sagovornik, kafa nije zdrava.
– Tradicionalni čaj u Turskoj je crni čaj. Svakog dana popijem barem pet šolja. Ima slično dejstvo kao kafa, sadrži kofein, ali u mnogo manjoj meri. Sprema se u turskom čajniku koji se sastoji iz dva dela. U donji deo se sipa voda, a u gornji se sipa samo jedna supena kašika čaja, koliko treba za četiri šolje. Kada voda počne da vri u gornju posudu se sipa voda i ostavi se da vri još deset minuta. Čaj se služi u staklenim čašama. Pola sipate čaja, a pola vode. Po želji možete dodati šećer – objašnjava Ajdović i kaže da je osetna razlika u ukusu, ukoliko se čaj sprema u klasičnoj džezvi, kakvu oni koriste.
Zemlja hiljadu začina
Turski običaji nalažu da se gosti posluže čajem, pa tako svaki turista i posetilac njihove radnje dobije čaj dobrodošlice. To je za Turke najvažnije piće, koje ujedno predstavlja i simbol poštovanja. Gost Turčin koji ne bude poslužen čajem, lako se može uvrediti.
U želji da i kod kuće osete čari orijenta, sprski turisti se neretko odlučuju na kupovinu začina, koji se ne mogu pronaći u Srbiji. U Turskoj se proizvodi više od 1.000 začina, a Turci su poznati po tome da prave specifične mešavine za meso, ribu i krompir, kao i mešavinu začina za supu, za koju kažu da je 100 odsto prirodna i da sadrži isključivo sušeno povrće.
– Nijedan trgovac neće odati tajnu recepturu tih mešavina začina, jer svaki ima svoju. Mi to radimo decenijama unazad, zato i možemo da kažemo da smo „doktori“ za začine. Na primer, mešavina za piletinu sastoji se od 17 različitih začina. Preporuka je da se kilogram piletine doda jedna supena kašika tog začina, što je oko 25 grama. Naravno, sve se može prilagoditi ukusu. Mešavina za meso sastoji se od čak 40 začina, a za ribu od desetak – kaže Luka i dodaje da je za lepši i intenzivniji ukus potrebno marinirati meso makar nekoliko sati pre spremanja jela.
Inače, od oko stotinu različitih začina koje imaju u ponudi, braća Ajdović proizvode začin od domaćeg belog luka i divljeg origana. Svega pet odsto začina se ne proizvodi u Turskoj, i to su đumbir, kardamom, indijski orah, beli i zeleni biber.
Čaj za svaku mušteriju
U Turskoj je staro pravilo da se kupac obavezno cenka prilikom kupovine. Međutim, našim ljudima je ponekad veoma teško da procene koliko daleko, odnosno nisko mogu da idu. To je, kaže Ajdović, ipak stvar prakse i iskustva.
– Za svaku zemlju postoji druga cena. U toku sezone radimo šest meseci i sve što zaradimo trošimo u toku cele godine. Zato svaki prodavac pokušava da proda što više, kako bi imao veću zaradu. Cenkanje zavisi od prodavnice u kojoj kupujete i šta kupujete – objašnjavaju braća Ajdović i dodaju da, ako je reč o koži, zlatu, srebru i drugim proizvodima koji nisu jeftini, morate imati na umu koliko je prodavac tražio od vas pa za početak spustite cenu na pola. Primera radi, ako je cena 100 evra, kažeš 50 pa se nađete na sredini 70 do 80 evra. Ukoliko odlučite da uđete u igru cenkanja, onda imate moralnu obavezu da kupite proizvod. U suprotnom, može se desiti da naljutite prodavca.
Ipak, srpski turisti kod Luke i Filipa ne moraju da se cenjkaju, za naše ljude imaju niže cene i one su fiksne.
Lice i maniri odaju kupca
U Turskoj ne možete postati trgovac sa 20-25 godina. Tamošnja deca počinju da rade kada napune 11-12 godina, i to najpre kao ispomoć porodici. Zahvaljujući tome, imaju priliku da upoznaju mnoštvo običaja, navika i kulture različitih naroda.
– Čovek iz mog mesta je završio fakultet. Studirao je engleski i govori šest stranih jezika. Kad dođe kod mene ne može ništa da proda. Jezik ne znači da si dobar trgovac. Ja sam počeo da radim u turizmu i ugostiteljstvu kada sam imao 10 godina. Prvo sam radio za vreme letnjeg raspusta, a po završetku srednje škole želeo sam da imam svoju radnju – objašnjava Luka Ajdović i dodaje da mušteriju, kada uđe u prodavnicu, trgovci prvo odmere od glave do pete. Gleda se lice, način kretanja i tako procenjuje platežna moć. – Procenjujemo koliko ko ima para i koliko je spreman da potroši. Na Srbima se trudim da najmanje zaradim, dok su cene visoke za goste sa kruzera, Engleze i Irce, koji su najčešći turisti i ostavljaju najviše novca.
