Када су пре две и по деценије отворили продавницу, у Кушадасију је било много српских туриста, па су смислили слоган „Српска радња јефтинија од Родића и Мишковића“ и написали га ћирилицом, каже Лука Ајдовић, иначе пореклом из Србије.
Српски туристи и сладокусци највише се хватају за баклаве, чајеве, оријенталне зачине и ратлуке. Ајдовићи им са задовољством нуде оно што су сами направили, разноврсне домаће ратлуке који се кувају око шест сати.
Пише: Зорана Љубојев
Кушадаси у сезони окупља стотине хиљада туриста, а српским посетиоцима овог приморског града у Турској нарочито је занимљива продавница „Туфан“ у старом граду. У њој се прича на српском, а продају турски специјалитети, од којих су поједини плод домаће радиности браће Ајдовић. Иако су рођени у Турској, Лука и Филип течно говоре српски. Ипак, оно што наше туристе најпре привуче у њихов локал јесте рекламни слоган, исписан ћирилицом, као и српска и босанска застава, које су, поред турске, окачене у овој радњи.
– Пре две и по деценије отворили смо продавницу у Кушадасију. У то време било је много српских туриста, а како би запамтили моју радњу, смислио сам слоган „српска радња јефтинија од Родића и Мишковића“. Он је написан ћирилицом, а у томе ми је помогла пријатељица из Србије. Иначе, водим порекло из Србије. Моји су у Турску дошли 1958. године. Мајка ми је Туркиња, а отац вуче корене из Србије и Босне. Моја бака је из Добановаца, а деда из Тузле. Србију посећујем за време годишњег одмора – објашњава Лука Ајдовић.
Млечне краве, маслине и пињоле као „додатни“ бизнис
Лука и Филип имају још четворицу браће и сви заједно развијају породични посао. Осим трговином, Ајдовићи се баве и сточарством. На две фарме, које се налазе надомак места Ајдин, око сат и по вожње од Кушадасија, узгајају више од 200 крава и бикова расе холштајн.
–У време државног удара и немира у Турској 2016. није било посла у туризму, па смо се окренули сточарству. Имали смо земље и решили смо да направимо фарму, јер се од тог посла може зарађивати током читаве године. Прво смо изградили смештајне објекте, магацин и штале, а неколико месеци касније набавили смо краве. Овим послом највише се бавимо Филип и ја, али имамо помоћ и остале браће – каже Лука и додаје да држава субвенционише производњу меса, чиме се претежно баве, јер су субвенције за млеко изузетно ниске.
Ајдовићи такође гаје маслине и пињоле. Поседују око две и по хиљаде стабала маслина, од којих производе уље, сапуне, док пињола имају знатно више, око три хиљаде стабала.
– Пињоле продајемо директно прерађивачкој индустрији. На фарми поседујемо машину за хладно цеђење и тамо се одвија процес производње маслиновог уља, годишње исцедимо око 40 тона и све продајемо у нашој радњи – објашњава Филип.
Домаћи ратлук и црни чај најтраженији
Српски туристи и сладокусци највише се хватају за баклаве, чајеве, оријенталне зачине и ратлуке. Ајдовићи им са задовољством нуде оно што су сами направили, домаће ратлуке који се кувају око шест сати.
– Састојци су шећер, кукурузни скроб, вода и воће по жељи – поморанџе, пистаћи, ораси, лешници, кокос, јабука, мента, лимун – у зависности од укуса. Турци највише воле ратлук од руже. Последњих година највише се траже с пистаћима и од нара. Да би био укусан, ратлук мора бити ручно рађен. Велика је разлика у укусу у односу на онај из фабрике. Када се скува, потребно да је одстоји још три дана у фрижидеру или хладњачи – објашњава Лука.
На полицама њихове радње налази се још један специфичан производ. На први поглед личи на кобасицу или суџук. Међутим, реч је о још једној посластици.
– То је о суџук-ратлук без шећера, направљен је с медом. У њега иду грожђе, нар и ораси. То се такође кува у казану, али не чува се у фрижидеру, већ се након умакања у сируп суши на хладном, мрачном месту – рекао нам је, не желећи да превише открива овај специфичан рецепт.
Посластице се најчешће служе уз кафу, која спада у најпопуларније пиће у Турској. Ипак, Турци махом преферирају чај, јер како каже наш саговорник, кафа није здрава.
– Традиционални чај у Турској је црни чај. Сваког дана попијем барем пет шоља. Има слично дејство као кафа, садржи кофеин, али у много мањој мери. Спрема се у турском чајнику који се састоји из два дела. У доњи део се сипа вода, а у горњи се сипа само једна супена кашика чаја, колико треба за четири шоље. Када вода почне да ври у горњу посуду се сипа вода и остави се да ври још десет минута. Чај се служи у стакленим чашама. Пола сипате чаја, а пола воде. По жељи можете додати шећер – објашњава Ајдовић и каже да је осетна разлика у укусу, уколико се чај спрема у класичној џезви, какву они користе.
Земља хиљаду зачина
Турски обичаји налажу да се гости послуже чајем, па тако сваки туриста и посетилац њихове радње добије чај добродошлице. То је за Турке најважније пиће, које уједно представља и симбол поштовања. Гост Турчин који не буде послужен чајем, лако се може увредити.
У жељи да и код куће осете чари оријента, спрски туристи се неретко одлучују на куповину зачина, који се не могу пронаћи у Србији. У Турској се производи више од 1.000 зачина, а Турци су познати по томе да праве специфичне мешавине за месо, рибу и кромпир, као и мешавину зачина за супу, за коју кажу да је 100 одсто природна и да садржи искључиво сушено поврће.
– Ниједан трговац неће одати тајну рецептуру тих мешавина зачина, јер сваки има своју. Ми то радимо деценијама уназад, зато и можемо да кажемо да смо „доктори“ за зачине. На пример, мешавина за пилетину састоји се од 17 различитих зачина. Препорука је да се килограм пилетине дода једна супена кашика тог зачина, што је око 25 грама. Наравно, све се може прилагодити укусу. Мешавина за месо састоји се од чак 40 зачина, а за рибу од десетак – каже Лука и додаје да је за лепши и интензивнији укус потребно маринирати месо макар неколико сати пре спремања јела.
Иначе, од око стотину различитих зачина које имају у понуди, браћа Ајдовић производе зачин од домаћег белог лука и дивљег оригана. Свега пет одсто зачина се не производи у Турској, и то су ђумбир, кардамом, индијски орах, бели и зелени бибер.
Чај за сваку муштерију
У Турској је старо правило да се купац обавезно ценка приликом куповине. Међутим, нашим људима је понекад веома тешко да процене колико далеко, односно ниско могу да иду. То је, каже Ајдовић, ипак ствар праксе и искуства.
– За сваку земљу постоји друга цена. У току сезоне радимо шест месеци и све што зарадимо трошимо у току целе године. Зато сваки продавац покушава да прода што више, како би имао већу зараду. Ценкање зависи од продавнице у којој купујете и шта купујете – објашњавају браћа Ајдовић и додају да, ако је реч о кожи, злату, сребру и другим производима који нису јефтини, морате имати на уму колико је продавац тражио од вас па за почетак спустите цену на пола. Примера ради, ако је цена 100 евра, кажеш 50 па се нађете на средини 70 до 80 евра. Уколико одлучите да уђете у игру ценкања, онда имате моралну обавезу да купите производ. У супротном, може се десити да наљутите продавца.
Ипак, српски туристи код Луке и Филипа не морају да се цењкају, за наше људе имају ниже цене и оне су фиксне.
Лице и манири одају купца
У Турској не можете постати трговац са 20-25 година. Тамошња деца почињу да раде када напуне 11-12 година, и то најпре као испомоћ породици. Захваљујући томе, имају прилику да упознају мноштво обичаја, навика и културе различитих народа.
– Човек из мог места је завршио факултет. Студирао је енглески и говори шест страних језика. Кад дође код мене не може ништа да прода. Језик не значи да си добар трговац. Ја сам почео да радим у туризму и угоститељству када сам имао 10 година. Прво сам радио за време летњег распуста, а по завршетку средње школе желео сам да имам своју радњу – објашњава Лука Ајдовић и додаје да муштерију, када уђе у продавницу, трговци прво одмере од главе до пете. Гледа се лице, начин кретања и тако процењује платежна моћ. – Процењујемо колико ко има пара и колико је спреман да потроши. На Србима се трудим да најмање зарадим, док су цене високе за госте са крузера, Енглезе и Ирце, који су најчешћи туристи и остављају највише новца.
