Текст и фото: Жељко Дулановић
Будућност малинарства је у гајењу двородних сорти, код којих се плодови убирају седам до осам месеци годишње и пласирају у свежем стању, због чега имају добру прођу на тржишту, нарочито у вансезонском периоду. А херитиџ је, слажу се стручњаци, прави избор. Једна је од најстаријих и најзаступљенијих ремонтантних сорти у свету, плодови су јој крупни и дуго остају сочни и свежи након брања, што купци све више траже.
Херитиџ се, међутим, у Србији гаји спорадично. И поред добрих страна ове сорте, малинари га углавном избегавају. Херитиџ најбоље приносе даје у пластеницима тунелског типа. За подизање оваквог засада потребно је знатно више средства него на отвореном, што је, кажу, уз проблеме у откупу, један од разлога за слабо интересовање пољопривредника.
Лакши и берба, и заштита, и пласман
– У подизање једног ара засада под пластеником потребно је уложити око 1.000 евра, али, како последњих година држава кроз подстицаје враћа 50 до 60 посто ових средстава, инвестиција се брзо отплати. Много већи проблем је, међутим, у томе што наши произвођачи нерадо уводе новине, чак и када им оне повећавају профит. Традиционално су наклоњени сортама виламет и микер, и ретко се опредељују за нове сорте, па се малина у Србији деценијама гаји на исти начин, што није добро – каже Ђорђе Стевановић из Пожеге, који тренутно има 70 ари херитиџа под пластеником и један је од наших највећих произвођача.
