Са напретком технологије дошло је до изумирања старих заната, попут ковача, грнчара, воденичара. Ти послови, ипак, и даље су извор прихода за људе који живе у руралним крајевима наше земље, а епидемија коронавируса додатно је отежала њихово пословање.
Воденични точак на реци Ликодри окреће се деценијама, а традиција тог заната преноси с колена на колено. Иако муштерија нема као некад, од почетка епидемије било их је, кажу, још мање, а посла су имали само за празнике.
„Било је људи који нису смели или нису могли да дођу да донесу брашно. Имали смо мањак количина ове године, претходних година је било много више, да ли се више сејало, или је ситуација томе допринела, да се преживи не може, то је као једна врста хобија“, каже Коса Јовановић из Ликодре.
Муштерије слабо долазе и код јединог ковача у Рађевини, а када га издају руке и снага, каже, тај занат више неће имати ни ко да ради. Тада ће се, додаје, у проблему наћи мештани планинских села који живе од пољопривреде, а њиве обрађују помоћу волова, јер је због неприступачног терена модерна механизација за њих скоро неупотребљива.
„Ковач као ковач нема будућност. Овим занатом ко се бави не може да опстане, техника је отишла напред много, јер ковачки занат зависи искључиво од пољопривреде“, наводи Милан Петровић из Крупња.
Они који желе да се старим занатима ипак баве, могу да рачанују и на подршку државе уколико имају регистроавано газдинство или пријављену радњу.
„Ја бих напоменула да је прошле године Министарство пољопривреде преко Управе за аграрна плаћања имало такође подстицајна средства за људе који се баве старим занатима где је износ суфинансирања био 50 посто оправданих трошкова инвестиције без ПДВ-а, односно 65 одсто за оне са подручја са отежаним условима пословања и претпостављам да ће тај конкурс бити и у 2021“, истиче Данијела Марковић, директорка РРА Подриња, Подгорине и Рађевине.
Старе занатлије за бесповратна средства и повољне кредите као микропредузећа, могу да конкуришу и у Фонду за развој.
Извор: РТС
Фото: Freeimages
