Пише: Јелена Лукић
Удружење гљивара и љубитеља природе ,,Горун” у Ћуприји неколико година заредом организује међународну манифестацију ,,Дани гљива”, која окупља гљиваре из целе Србије и земаља окружења, а организује и радионице и предавања за децу са циљем да им приближи природу, да их научи како да разликују гљиве и како да живе у складу са природом. Претходних година на обронцима Јужног Кучаја обрели су се и гљивари из Хрватске и Грчке, али су прошле и ове године изостали због познате епидемиолошке ситуације.
Терени у Ћуприји и околини обилују најразличитијим врстама гљива које наша земља може да понуди. Овај град лежи на обронцима Јухора, јужно кучајских и бељаничких масива, а кроз Ћуприју протичу реке Велика Морава и Раваница. Управо због тога овај крај је привлачан гљиварима.
Гости одушевљени природом
Удружење гљивара и љубитеља природе „Горун“ из Ћуприје основано је 2014. године са идејом да се бави проучавањем, заштитом и сакупљањем самониклих гљива, заштитом њихових станишта, али и истраживањем и проучавањем лековитог и другог биља, шумског воћа, птица и осталог богатства којим обилује природа ових крајева. Једино је овакво удружење на територији Поморавског округа, каже његов председник Радмило Пецић.
– Током „Дана гљива“ госте водимо да беру гљиве, а другог дана манифестације долазе нам деца из основних школа и са њима идемо у бербу. Након брања, гљиве се доносе на детерминацију, односно одређивање врсте. Последњег дана манифестације имамо изложбу гљива која је сваке године све посећенија. Гости су, иначе одушевљени шумама, природом и гљивама. Наш крај је богат вргањем, лисичарком, јајчаром, бисерком. То су јестиве гљиве, а имамо и отровне гљиве као што су зелена пупавка и заводница. Ове године смо детерминисали око 60 врста гљива на почетку сезоне. То није велики број, јер временски услови нису погодовали расту гљива, било је доста хладно и није било довољно киша. У Србији има више од хиљаду врста гљива, док је на теренима у ћупријској општини детерминисано око 250 врста – испричао нам је Пецић.
Приликом бербе пронађено је највише вргања разних врста. Вргањи спадају међу најбоље и најпознатије самоникле јестиве гљиве.
Пролећни вргањ (Boletus reticulatus) јестива је и веома укусна гљива. Углавном је налазимо испод букве а бере се од маја до јула. Од правог вргања разликује се по љуспастој испуцалој кожици шешира и по тамнијој дршци с јасно израженом мрежицом. Прави вргањ (Boletus edulis) изврсна је јестива гљива пријатног мириса и укуса који подсећа на укус ораха, а бере се од јула до новембра. Када је реч о црном вргању (Boletus aereus), треба водити рачуна о томе да се не побрка са отровном жучаром (Тilopilus felleus), веома горком. Шумско пиле (Laetiporus sulphureus) је јестива гљива кад је млада. Неопходна је термичка обрада, мирис је ароматичан, укус киселкаст, а у старости горак. Шешир је најчешће састављен од више лепезастих плоча. Бере се од маја до септембра – упознао нас је Пецић.
И отровнице имају своју улогу у природи
Пецић је апеловао на комерцијалне сакупљаче да не уништавају гљиве, па чак ни оне отровне јер свака гљива има своју улогу у природи.
– Свако ко жели да мало више научи о гљивама може да нам се придружи и да нас позове на бројеве телефона са фејсбук странице. Уколико имају било коју недоумицу, могу нам се јавити. Зато смо и почели са едукацијом младих. Од малих ногу упућујемо децу на то да чувају природу јер је заштита станишта веома важна – казао је Пецић.
Дешава се да неки недовољно информисани берачи не могу да разликују неке јестиве од отровних гљива које су врло сличне. Ове и прошле године у ћупријској болници није било случајева тровања гљивама, док је пре три године био један случај. То значи да су апели удружења и рад са становништвом уродили плодом.
Радује и чињеница да се гљиварски покрет у Србији шири. Председник Миколошко-гљиварског савеза Србије Зоран Јеленковић је на овој манифестацији рекао да савез тренутно чине 24 удружења која су изнедрила готово четири хиљаде активних чланова.- Гљиве су будућност и као храна и као лек, али да бисмо их безбедно користили морамо имати довољно знања о њима, и зато стално радимо на едукацији деце и одраслих – истакао је Јеленковић.
На подручју око Велике Мораве у Ћуприји пронађена је једна ретка гљива, једна врста звездаче. Детерминатор из Ниша Душан Вучић каже да ова гљива воли песковите терене, око река.
– Србија је веома богата гљивама, али прекомерном сечом шума се уништавају станишта гљива. Тако се сужава простор на којима живе гљиве. Значај гљива је велики јер оне представљају посебно царство. Оно што гљиве раде у еколошком смислу је незаменљиво, многе биљке не би могле да расту без њих – нагласио је Вучић.
Своје производе на изложби гљива у Ћуприји приказали су и гљивари који се баве прерадом. Бербом и откупом гљива и шумских плодова већ деценијама се бави и породица Слободана Живковића из Сењског Рудника.
– Углавном берем и прерађујем вргање и лисичарке. Гљиве берем на подручју око Ресавице, Сисевца и Сењског Рудника. Ту има доста вргања, али све је мање млађих берача. Проблем је и сеча шума која уништава овај посао – рекао је Живковић
Најмлађи гљивар у Србији
Најмлађи учесник изложбе био је Срђан Блануша из Земуна. Он је и најмлађи гљивар у Србији. Са само десет година већ сада препознаје преко сто врста гљива. Прошле године је положио испит за звање гљивара.
– Гљиве сам заволео уз баке. Једна бака живи у селу код Пожеге и она ме је водила у шуму да беремо гљиве, а друга бака живи у граду и она има књиге о гљивама које смо заједно прелиставали. Ишао сам са родитељима у бербу, сакупљао гљиве, најчешће лисичарке, вргање и млечнице, сликао их, снимао за Јутјуб. Волим природу, биљке и животиње али највише волим гљиве. Моја омиљена гљива је смрчак. Она ме фасцинира обликом, карактеристикама и укусом – каже Срђан који жели да једног дана постане и детерминатор.
