Када је почео Први светски рат неко је команди Аустроугарске војске дошапнуо да на Романији има младић који боље лечи од сваког лекара. Тако је двадесетосмогодишњи Јово Мијатовић једне ноћи буквално киднапован и одведен у Тирол, где је помагао рањеницима који су пуцали на његов народ. Кажу да је увек говорио да ће га та срамота до гроба пратити, али је у исто време, након што су га пребацили у Пешту и Беч, до савршенства развио своје знање о лековитим травама и, како је истицао, спасавао и оне који су „дували у свећу“.
Увек је причао како је и много научио од аустроугарских доктора, с којима је из сата у сат спасавао животе својих непријатеља. Следећи рат је дочекао спремнији и, када су усташе пошле по њега јер су сазнале да је лечио и излечио неке њихове жртве које су оставили да умру у најгорим мукама, он је побегао у партизане и радио по многим партизанским болницама.
Сведочење Јелене Латиновић из Ђале
Није тачна прича која је кружила по Романији да се сâм излечио од усташких рана, јер за то нема никаквог доказа. Међутим, сав тај партизански стаж није му био довољан да се спасе од послератног прогона који су, наравно, организовали продавци лекова који су и тада, као и сада, зарађивали огромне своте новца. Сав бес сручили су на њега када је читаву годину робијао у Сарајеву и Фочи јер је успешно лечио туберколозу када је она буквално косила и младо и старо средином прошлог века, непосредно после рата. Тада је за чувени „званични“ лек за туберкулозу „пас“ важила крилатица да – ко пије „пас“, нема спас. Те чувене таблете величине медаљона стављале су се под језик три пута дневно, али су имале ефекат попут већине данашњих хемиотерапија. Болесници од туберкулозе су се првих неколико месеци, или чак годину или две, боље осећали, да би им се онда одједном стање нагло погоршавало и они би скоро сви умирали у најгорим мукама.
