У документарном филму о деда Јови Мијатовићу Пуриша Ђорђевић је још крајем шездесетих година за тадашњу Телевизију Београд пренео исповести излечених код деда Јове, с пуним именима и презименима. Тако су обелодањене приче о Будиму Сокићу који се излечио од рака и Миловану Вучинићу кога је деда Јово излечио 1956. од леукемије.
Другим речима, Пуриша је сучио јавност са правом истином која се тада веома разликовала од званичне истине. На суптилан начин поручио је народу да му, кад медицина закаже, нема другог спаса но да покуша да главу спасе код деда Јове Мијатовића.
Од будућег мртваца до човека који има шансу
– И за мене је деда Јово Мијатовић био последња шанса када сам као младић те 1980. отишао на Романију да покушам да нађем спас од рака који ме је јео по стомаку – прича своју судбину шездесетшестогодишњи Зоран Милошевић из Ужица. – Добио сам карцином као двадесетседмогодишњак и, наравно, одмах из Ужица ме пошаљу у Београд. А, тамо баш као и сада. Лекари се уопште не удубљују у судбину пацијента, већ све раде по протоколу. Када добијеш дијагнозу „рак“, они већ обаве „пола сахране“ и у теби као да гледају будућег мртваца, а не будућег човека. Мој рак се био проширио и имао сам осећај као да сам опитни пацов, а не човек. Преписали су ми 18 зрачења и спржили ми тело. Када сам једном доктору рекао да ми се чини да је то много, јер желим да имам породицу и да водим нормалан живот, он ме је тако сажаљиво погледао да само што није заплакао. Тог тренутка сам схватио да савремена медицина нема одговор за моју болест и да шансу за живот морам потражити на другој страни. Једна жена из Ужица ме је након повратка из Београда одвела код деда Јове на Романију. Он ме је помиловао очински по глави и први који ме је лечио рекао је да имам шансе да преживим. Тада ми је обечао да ће све учинити да оздравим и да имам своју породицу јер је знао да је то мој највећи сан. Рекао ми је да би још веће шансе биле да нисам ишао на зрачење, али да су ми ипак веће шансе, јер нисам ишао на хемотерапије.
Након састанка с њим, каже Зоран Милошевић, није могао да заспи, стално размишљајући о његовим речима, јер је деда Јова тврдио да су зрачења и хемотерапије зло, а не лек.
– Тада је почело моје лечење код деда Јове у коме сам променио исхрану, јер ми је он забранио било какву храну која садржи беланчевине и просте шећере, пошто је тврдио да они директно хране карцином. Сећам се да нам је деда Јово увек давао прополис да га жваћемо и да је сваком болеснику од рака прилазио с истом пажњом, јер је знао да каже да „сваки рак једе свога човека“. Терапију је преписивао за свакога посебно, тако да су мени припали и облози од трава, а добро се сећам и да сам гутао неки лек који је правио у тегли и који се веома осећао на нафту. Углавном, сломљен и спржен после толико зрачења, ја сам у једном тренутку осетио да ми кашика више не дрхти у руци. Почео сам и нормално да спавам, а онда и да трчим. Живот се враћао у моје вене и мојој срећи није било краја. Рекао сам деди да не знам како да му се захвалим када ми је он рекао да сам здрав, а он ме је помиловао по глави и рекао: „Животом“. Зорану Милошевићу испунила се и жеља да има породицу, оженио се и добио двоје деце.
Лек за Никсонову ћерку и Џералда Форда
Неки су се Јову Мијатовићу и те како богато „захвалили“, а легенда каже да је сахрањен са брилијантним прстеном који му је поклонио председник САД Ричард Никсон пошто му је од канцера желуца излечио ћерку која је и данас жива. Како је деда Јово дошао до Америке и до Беле куће у Вашингтону и данас је тајна, али су упућени тврдили да је Никсон приликом посете Јосипа Броза Тита Америци рекао свом колеги са Балкана да га одатле само интересују два човека. Једна је била баба Ванга да му предвиди будућност пошто је имао индиције да ће се отвориити афера „Вотергејт“, што се након неколико месеци од Титове посете и десило, а други је деда Јово са Романије, пошто је нека Српкиња, запослена у администрацији у Вашингтону, рекла да председникову ћерку од рака желуца може да спаси једино деда Јово Мијатовић. Никсон је одлучио да не поверује својим финснсијерима, међу којима су били и Рокфелерови у чијем се власништву налазе све фабрике хемотерапија у САД, већ је одлучио да замоли Тита за помоћ.
Деда Јово никада није тачно рекао како је завршио код Никсона, али је један од његових пацијената сарајевском АС-у, првом таблоиду на просторима бивше земље, испричао детаље јер је био високи чиновник безбедоносних служби у Босни. Како је он истакао, Тито је наредио Фрањи Херљевићу, тадашњем секретару за народну одбрану, још исте ноћи када му је Никсон изложио проблем, да одмах покупи и допреми деда Јову првим летом за Њујорк. Пошто је Јово био познат, одлучено је да се не иде директно из Београда, да путници не би причали да су га видели, већ су старину спаковали исте ноћи и одвезли до Немачке, а одатле директно из Франкфурта до Вашингтона.
Тамо је травара дочекао лично Тито са Никсоном и он се одмах прихватио лечења његове ћерке које је потрајало пуна три месеца. Након што се вратио у земљу, према причи овог припадника службе безбедности, испливала је афера „Вотергејт“ и Никсон је смењен. А онда су опет звали Јову Мијатовића да дође и помогне Никсоновом наследнику Џералду Форду који је имао изузетно висок шећер, а Никсон му је рекао да бољег лекара на овом свету нема. Дотични припадник ДБ – а је, према сопственој причи, био у пратњи Јове Мијатовића на његовом другом путу за Америку и од те 1972. до Јовове смрти 1986. старину више нико није дирао. Наравно, Форд никада више није морао да узима инсулинске инекције.
Брао сваког јутра, лечио сваког дана
Деда Јово је знао да нико од његове фамилије неће наследити његов посао јер, да би лечио природом, мораш да будеш срођен са њом од раног детињства. То се учи од малих ногу као што је он учио од своје бабе, а његова деца су бежала у град. Зато је све своје знање преточио у књиге, али на жалост, данас ретко ко чита и књиге, а камоли да тражи стотине трава по Романији које је најчувенији балкански травар брао сваког јутра да би свакода дана лечио народ.
Али, није он само оставио споменик свом умећу у виду књиге већ је оставио и споменик своме телу десетак година пре смрти, и то у мермеру и бронзи у родном селу. На његовој свесци утисака на корицама је писало: “Знам ја нас, *ебо ти нас“, јер многи од ониих који су га преклињали да их прими у било које доба дана или ноћи након излечења никада се више нису јавили. Био је у праву. Први озбиљан текст о њему у југословенској штампи и насловна страна некада најчитаниијих „ТВ новости“ објављени су након његове сахране, а насловница је била предмет многобројних критика, јер је на њој била слика Јове Мијатовића у ковчегу.
На онај свет је отишао уз помоћ карабина који је добио на поклон од генерала Николе Љубичића непосредно након што је у весељу и пуној снази прославио стоти рођендан, три године након смрти једине особе којој је у животу веровао – сопствене жене. Сви су се чудом питали зашто се одлучио на тај корак, а деда Јово, да је могао да им одговори, онако шкрт на речима сигурно би им одговорио: „Зато“.
Можда је и овај текст одговор на то питање!!!
Александар Павловић
Добро јутро број 567 – Јул 2019.
