Ђумбир је вишегодишња биљка, која се у Србији гаји углавном из хобија и знатижеље баштована, те је често срећемо у саксијама. Назив потиче из санскрита, који описује корен ђумбира као “тело у облику рога”, који се широм света обилато користи као лек, зачин и додатак јелима и пићима. Једна је од најстаријих гајених биљака.
Пише: Биљана Ненковић
Стабло и листови ђумбира расту до једног метра висине, а ризом, који се и користи у исхрани, шири се под земљом. Корен је гроздастог облика и из сваког новог „окца” расте по једна нова стабљика. Подсећа на гомољ чичоке, квргав је, тврд и има смеђе-сивкасту корицу. Ђумбир цвета у другој години од садње. Цветови су жуте боје и развијају се у цвастима.
Најбоља „башта” у кухињи
Ђумбиру највише одговара тропска клима. Гајити ђумбир на отвореном у нашој земљи скоро је немогуће, већ само у затвореном простору, где му се обезбеђују повољни климатски услови. У затвореном простору може се садити у било које доба године, само му је потребно обезбедити оптималну температуру. Најбоље га је гајити на константној температури од око 20 степени Целзијуса. Може да преживи температуре до 12 степени, али ако је нижа, биљка ће ући и фазу хибернације и успориће раст. Не може да поднесе температуре испод нуле и биљка ће пропасти.
Ђумбир воли земљиште које је најсличније природном – влажно, растресито, богато и хумусно. Код нас би му најближе одговарала земља за цвеће. Не успева на киселим и сиромашним, глинастим земљиштима. Оно мора добро да упија воду, а да је не задржава. Земља може да се помеша с мало песка због веће пропусности.
Најчешћи начин размножавања ђумбира је из ризома. Одабере се што свежији корен с изданцима, ставља се у воду на 2 сата, а потом у земљу. Треба му добро заливање, јер је ђумбир тропска биљка, воли влагу и након 3 до 4 недеље требало би да се појаве изданци. Тада се пресађује у већу саксију или контејнер, да би ризом могао да се развија.
Саксија мора бити дубине бар пола метра, а како ризом расте, и саксија мора бити већа. Ђумбир се гаји у топлој и добро осветљеној просторији, са добром влажношћу, те би кухиња била идеално место за њега. Ако се остави у просторији са грејањем које исушује ваздух, листови се морају редовно орошавати. Биљка лети може да се изнесе напоље, али не на директно сунце. Ако су током лета ноћи хладне, онда га треба увече уносити у затворену просторију.
Ризом је зрео кад цвет отпадне
Залива се 2 до 3 пута недељно. Земља би требало увек да буде влажна, али не натопљена. Када се биљка укорени, ризом се брзо развија и испуњава простор у саксији, па се пресађује и проређује, тако да између биљака буде размак од најмање 20 центиметара.
Ђумбир, добијен из ризома, спреман је за употребу након 6 до 8 месеци. Зрелост ризома одређује се према стабљици, која се иначе не орезује. Када она порасте до једног метра, а цвет прецвета и отпадне, тада је корен ђумбира зрео и добар је за употребу.
Када је зрео, може се извадити цео корен, а може се користити и само један део ризома. Преостали део с изданцима који су видљиви на корену, може да се пресади. Након вађења пере се и користи се свеж. У фрижидеру може да се чува око две недеље и неће изгубити укус и арому. Може и да се суши на 3% влаге, а потом се меље и користи као зачин. Један од начина чувања је и кандирање, и такав може да се употребљава до годину дана.
Народни лек широког спектра
Ђумбир има велик садржај гингерола који стимулише варење и уклања надутост и гасове. Познат је као лек против цревних болести и мучнине. Цењен је због противупалних и антибактеријских својстава, те се користи за јачање имунитета. У свежем стању помаже код дисајних проблема и алергија. Чај од сушеног ђумбира поправља расположење и умирује. Ђумбир такође умањује стрес и снижава холестерол. С лимуном и медом има слично дејство као ибупрофен и ублажава грчеве. Од њега се приправља тинктура која ублажава болове код артритиса.
Зачин светских кухиња
Ђумбир има специфичан слатко-љуткаст укус. Користи се за прављење маринада, умака и као зачин. Употребљава се свеж или сушен и у сланим и слатким јелима. Неизоставан је зачин у индијској и кинеској кухињи, али се све више употребљава и код нас. Ставља се у лимунаде и чајеве, додаје се у јела од меса и колаче.
Од облоге за ране до пива од ђубмира
Пут ђумбира је дуг и узбудљив. Први пут откривен у јужној Кини, а одатле је пренет у Индију и тропске крајеве. На Далеком Истоку употребљаван је за облоге код лакших рана и крварења. На почетку нове ере стигао је у Европу и Африку, на Тајланд и Хаваје. Данас је највећи произвођач и потрошач ђумбира Индија, али се најквалитетнији производи на Јамајци. Док је Индија била енглеска колонија, извозила је велике количине ђумбира на ово острво, где је први пут направљен традиционални божићни колач са ђумбиром – gingerbread. За време прохибиције од ђумбира се правило и пиво – ginger ale, које је још увек популарно широм света.
