Наша земља има изузетне услове за гајење лешника. Међутим, производња није добро лоцирана, оцењује професор Зоран Кесеровић. Он подсећа на то да се произвођачи морају више удруживати, како би били конкурентнији.
Нажалост, већина плантажа је лоцирана тамо где нису добри агроеколошки услови за производњу – каже др Кесеровић. – Рецимо, водеће општине су: Шид (115ха), Пећинци (111ха), Кула (107ха), а централна Србија има далеко боље услове, зато што је лешник биљка која воли више светлости, веће надморске висине, с обзиром на начин опрашивања који се одвија помоћу ветра. Проблем наших произвођача је то што су уситњене парцеле, што нема велике количине лешника и кондиторске индустрије нису зато заинтересоване. Произвођачи ће морати у наредном периоду да се удружују како би били конкурентни на тржишту. Сигурно је да и министарство и Покрајински секретаријат за пољопривреду треба да подрже ширење ове изузетно профитабилне културе.
Ко се одлучи за узгајање лешника, чини се да је на вишеструком добитку. Ем није кварљива „роба“, ем кад једном да плод – увек ће га давати, не сметају му ни лоше временске прилике, а све више налази примену у фармацији, козметици и прехрамбеној индустрији. Осим што се може продавати у виду садница, али и као плод, и љуска је добра као пелат за централно грејање. Све наведено охрабрило је произвођача Дмитра Родића из Купиника код Пландишта, да пре 21 годину почне да се бави овом пољопривредном граном од које нема намеру да одустане, штавише, у плану је да се шири.
Осам година чекања
Један од највећих проблема при производњи лешника је дуг инвестициони циклус, кажу пољопривредни стручњаци. Произвођачи морају прво да доста уложе у засаде, а онда да на поврат новца чекају неколико година, а многи немају ни стрпљења ни ресурсе.
Проблем је у томе то што лешник потиже пуну родност тек после шест до осам година. Све то време произвођач треба да улаже у засаде: да одржава земљиште у воћњаку, да примењује мере неге, да формира узгојни облик, да ђубри земљиште, користи одређене мере заштите, с неизвесним шансама за добрим пласманом, погоршаним пандемијом. Зато се у Србији лешник, који има идеалне услове за раст и производњу, углавном увози.
Производња лешника у Србији подмирује мање од 10 одсто годишњих потреба кондиторске индустрије, а домаће кондиторске куће годишње за увоз лешника, претежно из Турске, потроше више од 8 милиона долара.
– Родом сам с Кордуна, а тамо лешник расте као у Банату трњине, тако да сам решио с лешницима и да кренем – присећа се Дмитар Родић, признајући да је у почетку највише наилазио на неразумевање, чак и осуде околине. – Полако сам са свим кренуо, а онда сам све и уматичио, а од 2006. године имам и фирму „Hazelnut“ која производи саднице лешника. Нећете ми веровати, али кренуо сам са шест садница, а сада производим око 60.000 садница.
На 16 хектара узгаја различите генерације лешника, од којих нису све у пуном роду, а узгаја и разне сорте – Римску, Истарску дугу и Халшки џин. Међутим, цео Родићев посао кренуо је нешто другачијим, чак и лошијим током откако се пре шест година определио за органску производњу на пет хектара.
– Лепа је то прича с органском производњом, али код нас тешко иде јер је скупље од конвенционалне, па не можемо да постигнемо цену коју диктира тржиште – објашњава наш саговорник и каже да планира да „бежи“ из тога већ наредне године, нарочито зато што га сертификација кошта 1.700 евра, што цена органског лешника не може да поднесе. – Све би требало да буде бар дупло скупље због цене репроматеријала, ђубрива и средстава за заштиту. Боље сам пролазио док нисам био у органској произвоњи. Кад сам почињао, било је добрих наговештаја, а нисам размишљао о домаћем, већ искључиво о иностраном тржишту. Имао сам и контакт с Немцима, али због целе ситуације с короном нико се не појављује. Како ће све проћи, немам појма, а ни времена за чекање. За сада шаљем производ једној београдској фирми која од тога прави колаче, кремове и путере.
Прошле године Дмитар Родић послао је своје узорке потенцијалним купцима у Лондон. Иако је све протицало добро, на крају су му понудили мању цену него произвођачима из Италије који имају слабији квалитет лешника. Када их је упитао због чега му нуде мање новца за бољи производ, само су му рекли: „Земља Србија“.
– Бар су били искрени – каже наш саговорник. – О овој години не треба причати, специфична је и чудна, и све слабо иде. Никад мање нисам имао резервација за саднице… Рецимо, у марту је требало да дође човек из Киргистана, да нам дâ аванс за саднице које би посадио на 50 хектара. Таман сам му послао позивно писмо како би извадио визу, а онда су нам затворили границе. Није то проблем, потрошићу ја залиху па нећу бити у минусу, али ће ме све додатно коштати јер ће морати опет да иде на прегледе, па поновна сертификација… Увећавају ми се трошкови, а нећу моћи да постигнем ни 20 одсто већу цену.
Ову годину завршиће са спремних 30.000 садница, а скупљајући лешнике добије две тоне са само 570 стабала, поређаних у два реда од по 250 метара, с тим што се у органској производњи добије мања количина.
– Верујте, фина будућност чека све нас који се бавимо лешницима, јер у свету нема ни 20 одсто од потребног – указује Родић, кога, осим проблема насталих због тешке и неизвесне епидемиолошке ситуације, мучи и то што још увек није добио субвенције од државе. – Треба да добијем око 200.000 динара, али још ми нису уплатили, а већ је крај године.
Бављење лешницима је исплативо, нарочито домаћинствима која немају много земље, каже произвођач те културе Дмитар Родић. Рецимо, породица која има и до десет хектара, може сама једним трактором да одради све што је потребно, а да лепо живи.
– Свако сеоско домаћинство, ако ништа друго, већ има просторије за складиштење, односно амбаре који су се некад користили за кукуруз. Кад се ту направи добар патос, нема разлога да се плашите за лешнике. Од машинерије је потребан и мали трактор до 50 коња који може да одради и површину од 20 хектара – објашњава наш саговорник.
