Српски сељак поштује бога, али и обичаје, од којих су многи паганског порекла. У сталној борби за опстанак, разапет између страха од природних непогода и наде у добар род, он и у хришћанству које је пригрлио ствара неку врсту посебне религије, комбинујући обредне радње за плодност и родност с веровањем у хрићанске свеце. Тако су особине старословенских, али и других несловенских паганских богова, преузели хришћански свеци, па се и посебно празнују.
Летњи свеци играју посебну улогу у ритуалима заштите пољопривредних производа и добара. Међу њима највећу улогу игра Свети Илија Громовник, који је по важности заменио старословенског бога Перуна. Улогу коју Перун игра у Пантеону незнабожачких Словена, игра и пророк Илија у фолклористици хришћанских Словена, нарочито код оних који су остали највернији првобитним традицијама: код Руса, Срба и Бугара. У једном средњовековном документу забележено је како су над уговором, закљученом између Руса и Грка, некрштени Руси полагали заклетву пред Перуном, а крштени пред Светим Илијом. У Библији се Свети Илија јавља као господар свих природних елемената. Вода и ватра му се покоравају. Он јавља краљу Ахабу да за седам година неће бити ни росе ни кише, докле год он не каже. Он спушта с неба ватру, која сажиже жртву, најављује и враћа кишу осушеној земљи. Свeти Илија не умире природном смрћу, већ је чудом однет на небо, уз помоћ вихора, јаког ветра. Код Срба Свети Илија је Громовник, празнује се 2. августа, и заузима врло велико место у народној епопеји. У народном предању, свет су надгледали Свети Петар и Свети Илија. Илија је добио у свој део облаке и гром, кажњавајући рђаве људе затварањем небеских извора. Свети Илија је светац грома, велики господар кише, ветрова и бура, али и суше. Народ верује да громовима гађа ђавола, а место удара грома означава се као оно на коме је ђаво боравио. На овај дан не ради се у пољу, како раднике светац не би казнио громом. У јужној Србији кажу да ће иструлити сви ораси и лешници ако грми и пада киша на овај дан. На Светог Илију не улази се у винограде. Верује се да тих дана ни орлови воду не пију, него пиште у ваздуху. Мед који се вади на Илиндан служи као лек, а многе мајке у Србији њиме намажу децу по образима да буду здрава.
Управо због сушних година и врелих летњих дана, наши преци прибегавали су разним ритуалима којима су обезбеђивали повољне временске услове. Међу њима су и додоле, паганска врста литија у којима учествују девојке које обилазе поља, певајући додолске песме. То су типичне обредне, ритуалне песме, извођене приликом великих летњих суша. Најчешће су се певале од Ђурђевдана до Петровдана, и то четвртком. Тада су обично, младе девојке, маскиране у лишће и грање (као симбол бујања вегетације) обилазиле сеоске куће и плесале певајући додолске песме. Домаћин би тада додоле поливао водом, призивајући тиме кишу. Цео додолски ритуал потиче из предхришћанског времена и представља један од најстаријих традиција словенских народа. Зашто четвртак? Зато што је тај дан био посвећен словенском богу грома, Перуну. У неким словенским језицима четвртак се и зове перендан.
Све додолске песме имају припев ”ој, додо, ој, додо ле” или ”ој, додо ле, мој божо ле” и обавезно се завршавају речима да је киша стигла.
