Докторка опште медицине и електроинжењер из Београда, након неколико деценија професионалне каријере одлучили су да направе велики животни заокрет и започну производњу јабука у Рековцу. Драгана и Предраг Марковић данас, уместо на престоничком асфалту, највише времена проводе у Левачком крају, где на више од 20 хектара гаје јабуке.
Текст и фото: Биљана Ненковић
Брачни пар нема наслеђену породичну традицију у пољопривреди, као ни претке или родбину на селу. У овај крај су својевремено залазили само као туристи, дивећи се пејзажима Левча. Тако су још 2017. године дошли на идеју да ту почну да купују запуштену земљу и да сазидају своју кућу. И добро су се снашли у новој улози.
Земља без људи
– То је био изазов за све нас у породици. И за мене лично, за супругу и нашу децу. Ово нам је други породични посао. Први, из кога се претаче профит, везан је за високу технологију. Фирма коју имамо бави се пројектовањем и верификацијом чипова, али хтели смо да пробамо нешто ново и да зарађени новац инвестирамо у неку другу област. Хтели смо да тај нови посао уједно значи и да се изместимо из града, пошто је темпо живота у Београду прилично незгодан, поготову за људе у нашим годинама. Он једноставно престаје да нам прија. Тако, анализирајући где бисмо могли то да урадимо, одлучили смо се за Рековац. Ови предели су и врло погодни за воћарство и виноградарство. Када смо истраживали историју и статистичке податке шта се овде производило у задњих 50 – 60 година, увек је то било воће. Међутим, демографски трендови су били врло неповољни, јер су људи одлазили ка Крагујевцу, Јагодини, где су индустријски центри, тако да се број становника драстично смањио. И то је сада велики проблем овог краја. С друге стране, земља је остала напуштена и запуштена, па наследници гледају како да је се ослободе – каже Предраг Марковић.
Долазак Марковића у Рековац био је изненађење и за мештане овог краја, јер не памте када је неко дошао из Београда да остане, а поготову да покрене пољопривредну производњу. Потези појединаца, као што је ова породица, могли би бити додатни разлог да држава помогне овај крај, који иначе припада групи девастираних подручја.
– Ако се централни део Србије испразни и ако се угаси пољоприведа у овом крају, то неће бити добро за државу. Није било лако почети од нуле у овој области. Поготово финансијски и због чињенице да је данашња пољопривреда игра великих бројки и великих инвестиција. То је дуг и сукцесиван процес. Пре шест година смо први пут прошетали овим пределима. Да бисмо имали јабуке у једној парцели, купили смо земљу од 200 власника и исто толико пута смо прошли кроз папиролошку и администативну процедуру. Свака парцела је морала да се сређује, крчи и приведе намени. То такође много кошта – наводи Предраг.
Како одабрати први трактор
Предрагова супруга Драгана напустила је посао лекара у Дому здравља на Звездари. Каже да је то била породична одлука, која је њој пријала. Производња јабука је била потпуно нова област. Морала је многе ствари по први пут да упознаје и да учи о технологији савремене воћарске производње.
– Више од 20 година радила сам као лекар, али када смо купили земљу, схватила сам да не могу све да постигнем. Колеге су прво биле зачуђене зашто остављам државни посао и одлазим ко зна куд. Међутим, када сам им испричала због чега то радим и шта је наш циљ, људи су схватили и почели и они да размишљају о сличној промени у свом животу. Примили смо се овде, да тако кажем, заволели смо овај крај и људе, који су нас прихватили. Кад из Београда долазимо, осећамо се као да долазимо кући – каже Драгана Марковић.
Али, почетак воћарске производње за ову докторку није био лак. Каже да јој је први задатак био да купи трактор и тада се сусрела са бројним непознаницама.
– Морала сам да одлучим који трактор одговара за нашу производњу и потребе. Никада раније нисам била у тој позицији, али сам истраживала, распитивала се, одлазили смо на сајмове и та куповина, као и остале, прошле су без проблема. Водила сам се једном реченицом – како се почиње, тако што почнеш – каже Драгана.
Марковићи производе јабуке у кооперацији и целокупан род предају, те имају сигуран откуп. Прошлогодишњи принос са 5,5 хектара воћњака у пуном роду износио је 300 тона јабуке. Мале количине прерађују и праве сок и сушену јабуку. Њихов пастеризовани сок носи име „Бајковина“, по прапостојбини Старих Словена.
– Сок и сушене јабуке су наш мали експеримент. Учимо о томе и изашли смо на врло ограничено тржиште, попут сајмова малих произвођача и сеоског туризма, да бисмо видели какве су реакције – објашњава Драгана.
Марковићи се у Рековцу, иако нису староседеоци, сврставају међу највеће воћаре Левачког краја. Уверени су да су улагања у савремене засаде воћа на великим површинама будућност у којој се, поред квалитета, тражи и количина. Они сукцесивно и даље подижу засаде.
– Конкурентни могу да буду само велики произвођачи. Тржиште је постало захтевно, воћарство захтева нове трендове, квалитет и количину. Нисте занимљиви, ако немате много јабука. Ово је игра великих бројки – каже Предраг.
Изабрали црвене сорте
Никола Стеванковски је воћарски саветодавац и менаџер у засадима јабука „Бајковина“ породице Марковић. О томе каже:
– Гала нам је најзаступљенија. То је црвена сорта и, након анализе климатских и станишних услова, дошли смо до закључка да је ово идеалан простор за јабуке које имају боју. Разлике између дневне и ноћне темепратуре погодују црвеним бојама. Овдашња клима није наклоњена типу јабука попут грени смита и златног делишеса. Следећа инвестиција су црвени делишес и џером маин, а то је један од последњих клонова црвеног делишеса.
У воћњацима је узгојни облик витког вретена и ове године примењује се јача резидба. Никола наводи да имају проблем због недостатка радне снаге и обучених резача, које је врло тешко наћи. Воћњаци Предрага и Драгане Марковић налазе се на 230 метара надморске висине, а највиша тачка им је 300 метара.
