Пише: Љубица Петровић
Савремени трендови у пољопривреди и испитивање начина узгоја поврћа важни су за опстанак планете, јер ће од њих у будућности зависити производња хране. Једним видом овакве производње, хидропонијом, бави се и Марија Стипић, Новосађанка и новосадска студенткиња, а италијанска докторка генетике.
Ратарско-повртарски смер на Пољопривредном факултету у Новом Саду завршила је 1992. године, а годину дана касније је отишла у Италију, где је и докторирала. Бави се повртарством, и то оплемењивањем биљака. Докторирала је на генетском инжењерингу, а усавршавање карфиола била је тема њеног докторског рада.
Како објашњава, то значи да се бави производњом чистих линија преко in vitro култура антера.
Парадајз у малчу од кокосове љуске
Марија се бавила техникама гајења парадајза у условима хидропоније на супстратима у затвореном систему путем капиларног и кап по кап наводњавања. Пратила је, наиме, раст усева хемијским анализама узорака воде, хранљивих раствора и водених екстраката супстрата у коме се биљка гаји.
– То значи да се на великим столовима, на којима су положени канали у малом нагибу, постављене саксије и у њима је, на пример, парадајз, на којем радим већ 20 година с једним тимом. Парадајз се сади у кокосову љуску, која изгледа као малч. Кокосова љуска је инертан материјал и не даје корену ништа од хранљивих састојака, само држи коренов систем. Кроз канале стално протиче хранљиви раствор, односно, вода у којој су растворена ђубрива, микро- и макроелементи, неопходни за раст и развој усева као што су на пример калијум, фосфор, азот, магнезијум, цинк, калцијум… Он се меша у одређеној концентрацији и по одређеној рецептури. Као када ђубриш земљиште, знаш шта дајеш. Све се раствори у одређеној концентрацији у велике базене, из којих се испумпава вода на почетак канала. Биљка узме, покупи ту воду. Не залива се одозго, тј кап по кап, већ се наводњава од доле, тј. капиларно. Радим контроле на два апарата. То је скупо и тако нешто не може да приушти пољопривредник и да контролише свакодневно, као што раде Холанђани – објашњава Марија Стипић.
Плодови врхунског квалитета
Један тим у њеном Институту усавршава узгајање парадајза у условима капиларног наводњавања, где нису потребне свакодневне контроле јер биљка црпи воду с хранљивим састојцима од доле према горе, па нема ризика који је описан за наводњавање кап по кап. Објашњава како је овакав начин производње важан, поготово за регионе у којима нема плодне земље или где је земља загађена. На овај начин се гаји здраво поврће, а оцењује да оно скоро да може да се назове органском производњом.
– Органско је, јер расте у стакленим баштама, где је све у затвореном простору, ту су контролисани услови, има заштите, али нема хемијске заштите. Има мреже за заштиту од инсеката, нема никаквих третмана. Тачно се зна шта је дато биљци, што гајењем у земљи не би могао да знаш, јер не знаш с толиком прецизношћу шта све има у земљи. Једном недељно радим хемијску анализу онога што биљци дамо и онога што биљка апсорбује. Извлачи се садржај из кокосовог влакна, из резервоара где је стављена одређена концентрација и види се шта је остало после недељу дана. Прави се биланс, тако да знаш чиме си хранио биљку и шта је биљка апсорбовала. На крају производње, све се сасуши у пећима, од плода, преко листа и стабљике, све се спали и поново анализира, да видиш шта је остало у биљци. На неки начин овако се види и физиологија прехране и физиологија раста те биљке кроз периоде, шта си јој дао, колико је узимала и како је напредовала и колико је било потребно одређеног ђубрива за такву производњу – објашњава др Стипић.
Према њеним речима, овако узгојен парадајз фантастичног је квалитета, а могуће је да му сам одређујеш својства, која зависе од сорте и од прехране.
Бирани рецепти за циљана тржишта
– Холанђани који извозе парадајз у целој Европи, за немачко тржиште дају одређену концентрацију ђубрива и мање натријум-хлорида, соли, а Италијани најлепши парадајз праве на југу Сицилије, чери парадајз. Добар је јер је у питању добра сорта, али се видело и да се у воду којом се парадаз заливао, пре појаве хидропоније, филтрира морска вода. Значи, парадајз је заливан сланијом водом, од оне којом се обично усеви заливају. Што је сланија вода, то је парадајз мањи, а што је мањи плод, то је његов сок концентрованији. И грожђе је слађе на југу Сицилије из истог разлога, јер је концентрат сока већи. Тако Холанђани, када производе парадајз за Италију, додају веће количине натријум-хлорида – испричала нам је ова Новосађанка.
Каже како су ове године имали јако добар парадајз, испитана је једна нова сорта, а у питању је велики европски пројекат у којем су и Шпанија, Грчка, Турска, Италија. Ту је радила анализу хранљивих супстрата и пратила производњу и квалитет на крају, као и који је проценат слаткоће и све параметре који се односе на квалитет парадајза.
– Свуда је све мање земље у свету, на то утичу климатске промене, ветрови, одношење земље, ерозије, осиромашавање земље, земља постаје пустиња, све је већа потреба за хидропонијским узгојем поврћа. У јужној Италији већ има велики број фармера који гаје поврће у хидропонији системом капиларног заливања. Они једном месечно раде анализе или контролишу само једноставне параметре, као што је салинитет хранљивог раствора или пХ вредност. На основу тога може лако да се контролише и уради нека корекција – додаје Марија Стипић која сматра да је модел овакве производње једноставан и применљив.
Осим парадајза, на овај начин може да се гаји лиснато поврће, јагоде, салате, беби салате, паприка. Др Стипић каже како се све већи број произвођача поврћа окреће овом виду производње.
– Овакав начин производње је будућност повртарства, као и цвећарства – закључује Марија Стипић и додаје како се исти принцип производње ради и у неким великим газдинствима у Србији.
Заједнички рад на развоју повртарства
Др Стипић подсећа на то да су својевремено потписани уговори о сарадњи између Региона Кампање и Базиликате и пољопривредних факултета из Новог Сада и Београда, као и уговор о сарадњи с Институтом за ратарство и повртарство из Новог Сада.
– Ови уговори активирали су Интегрисани оперативни програм сарадње између Републике Србије и италијанских региона Кампања и Базиликата и имали су неколико циљева. Први је реализација специфичног програма истраживачких активности које обухватају побољшање повртарске производње у заштићеном простору и на њиви.
Циљеви су добијање здравствено безбедне хране и остварења већег профита.
Други циљ је промовисање кооперације и развоја пољопривредних предузећа малих и средњих димензија, упознавање са системима контроле квалитета и нормативама у области производње здравствено-безбедног и квалитетног производа, у циљу усклађивања српских норматива у области пољопривредне производње с европским нормативама, како би се фаворизовало пласирање домаћег производа на европско тржиште по уласку Србије у ЕУ. Партнер из Србије Клуб 100П+ – навела је др Стипић.
