Ретке су мале баште и окућнице у којима се не „кочопере“ и струкови парадајза. Баштованке, поучене искуством својих мајки и бака, пазе и како ће биљку посадити. Оне су, иако нису баш најбоље знале због чега то раде, за сваку садницу правиле дубок јамић, у њега садиле парадајз и загртале до првих листова. И такве биљке су рађале обилно и дуго, до првих мразева, а биле су и отпорније на злогласну пламењачу и боље су подносиле сушу. Данас се у неким крајевима практикује и да се парадајз сади бочно, односно, да се саднице полегну у земљу до првих листова.
Пише: Светлана Мујановић
Да би од њега било вајде и укућани читаву сезону уживали у здравим црвеним плодовима, свака биљка треба да обилно да рађа. Зато ваља да се земљиште квалитетно припреми, домаћински пођубри, да се изабере најроднија селекција и готово увек производи из расада, да би раније пристигао за бербу.
Снага биљке је у корену
Парадајз мора да се сади дубоко, јер код овог поврћа сва снага је у корену. То је биљка која има способност да формира адвентивне корене, односно, да корени избијају у сваком коленцу које је у земљи. То значи да, што се садница посади дубље, образује више коренова који из земљишта усваја више воде и хране, боље напредује, отпорнија је на ударе ветра и лакше подноси сушу.
Код старих баштована важило је правило да се трећина биљке посади у земљу, а две трећине да остану изнад нивоа подлоге. При томе се могу уклонити и први доњи листови, да не би сметали садњи. Код овакве садње и обрада мора бити дубља, односно, јамићи се копају на већу дубину, да би корен могао лакше да пролази кроз дубље слојеве који су обично збијенији од површинских.
Постоје две методе дубоке садње парадајза, а то су метода рупе и метода ровова за садњу бочно. Метода дубоких рупа је најчешћа, али може бити тешка на збијеном земљишту па се чешће прибегава методи рова, односно, садњи бочно. Јарак, односно, ров треба да буде дубок око 15 центиметара и дуг онолико колика је дужина трећине саднице парадајза. Биљка се положи на страну под благим углом тако да горњи листови остану изнад површине. Ископана земља се полако врати у ров, а уз садницу се укуца колац, уз који се привеже део изнад земље који наставља да расте усправно. И сама биљка би се временом исправила, али колац јој помаже да брже достигне биолошки положај. Чим се парадајз положи у ров, ваља га залити да што пре стабаоце направи контакт са земљиштем и почне да формира коренове. Ров треба залити и када се земља потпуно нагрне. Заливање у вегетацији исто је као код других начина садње.
Врло жедан и “најгладнији“ у башти
Гајење парадајза у суштини није велика наука. Када се једном савлада, остаје вам „у прстима“ до краја бављења повртарством. Када се посади, ово поврће се не сме препустити ћудима природе и времена, већ га треба неговати. Не сме се заборавити да је он једна од “најгладнијих” биљака у башти. Пре садње неопходно је добро нађубрити земљу, а потом и после, све док се не формира цвет. У вегетацији овом поврћу је потребно доста азота да би образовало богат вегетативни део, али и обиље плодова. Можда друге биљке могу да успевају у свакој башти, али парадајз само у добро нађубреној, богатој минералима, потребним за раст и развој.
Осим што је вечито гладно, ово поврће је и веома жедно. Мора се и редовно заливати. Чим се уочи да се земља просушила, треба га обилно „напојити“. Ако се гаји у кантама на терасама, током врелих летњих дана, биљку треба заливати два пута дневно – касно увече и рано ујутру.
