Букова губа (Fomes fomentarius) можда је најпознатија гљива која је коришћена као алат. Остаци ове гљиве пронађени су на мумифицираном телу Еција, тиролског снежног човека. Процењује се да је мумија стара више од 5.000 година, абукова губа вероватно је употребљавана као труд за паљење ватре.
Труд за потпалу добијао се тако што би се спољна кора гљиве уклонила, гљива би се затим прокувавала у кључалој води. Након прокувавања се ударала неким тврдим предметом, како би омекшала. Након тога се гљива резала на танке исечке који су сушени на сунцу, како би из њих био отклоњен и најмањи траг влаге.
Тако припремљена, гљива је служила за хватање варнице из кресива, коју је јако добро примала, и за распиривање ватре. Била је у употреби све до појаве шибица.
Букова губа и дан-данас користи се за задимљавање пчела, те се у народу још назива и пчеларска гљива.
Поред букове губе, као труд се користила и гљива црна кврга (Daldinia concentrica). Ова гљива може се пронаћи на мртвим гранама и пањевима лишћарских врста дрвећа, углавном јасена. Лако се препознаје по ситном, округластом плодном телу. У почетку је црвенкастосмеђа и глатка, док старењем постаје црна и неравна. Када гљиву пресечемо, можемо видети карактеристичне сребрнастосиве и црне зоне који су јединствена, препознатљива одлика те врсте. Месо јој је дрвенасто и крто.
Може се користити као труд без претходне припреме, под условом да је узбрана гљива сува. Веома добро хвата варницу, гори истрајно попут угља и даје густ дим.
Црвенкаста лавиринтовка (Daedaleopsis confragosa) гљива је која се може пронаћи током целе године. Ова гљива користи се у производњи орнаментисаног папира, тако што се од њих прави пулпа која се пресује и суши. Од тако припремљених гљива као сировине добија се украсни папир неуобичајених боја и орнаментација.
Лавиринтовка (Daedalea quercina), као и претходна врста, терасастог је облика и плодоноси на мртвим и умирућим стаблима храста. Осушена лавиринтовка употребљавала се као чешагија за коње с веома нежном и осетљивом кожом. Такође се употребљава за задимљавање и анестезирање пчела. Научници су из ове гљиве изоловали ензим који се употребљава за биоразградњу токсичних фарби и пигмената.
Вилинска зделица (Chlorociboria aeruginascens) плодоноси током лета и јесени у великим групама на мртвим гранама лишћарског дрвећа, претежно храста. За дрво је причвршћена танком дршчицом. Присуство ове гљиве може се приметити и када нема видљивог плодног тела по плавозеленој боји дрвета које мицелија обоји. Због те особине овако обојено дрво користило се за израду веома траженог декоративног намештаја. Такво дрво називало се „зелена храстовина“ и његова употреба датира од XV века. Поред израде декоративног намештаја, ову гљиву користили су чувени фламански ткачи, који су потапали тканину у воду натопљену вилинском зделицом и тако добијали природно обојену тканину.
Р. Д. Ј.
