Гљиве су током зимских месеци скривене под земљом и прикупљају снагу за нову сезону. Али, као што је висибаба изузетак међу биљкама и цветове помаља испод снега, тако и међу гљивама има оних које плодоносе упркос зими и ниској температури. Међу њима су јестиве буковача која расте на дрвећу почетком зиме, баршунаста пањевчица и јудино уво.
Крајем овог месеца, а некад и раније, може се видети интересантна печурка руменог шеширића која расте крај потока и река на трулим цепаницама, отпалим гранчицама, али и у листопадним шумама. То је попово уво (Sarcosypha coccinea), једна од најлепших гљива која се може видети пре и кад процветају висибабе. Позната је и као скарлетна пехараста печурка, због свог необичног шеширића који се налази на краткој дршци, али и као рујни пехар и бабино уво. Пречник шеширића је до пет центиметара, а површина му је глатка, понекад с длачицама. Гљива је јарко црвена, споља бледа, сива или сивољубичаста, баршунаста, на краткој дршци. Месо је танко, без карактеристичног укуса и мириса.
Јестива је, али се пре употребе мора прокувати. Радост је за очи и душу гљивара, нарочито у „посном“ зимском периоду. Занимљиво је и то што попово уво приликом кувања сачува своју предивну боју, па у јелу подсећа на воће. Лековита је и има јако антиканцерогено дејство. Али, с коришћењем ове гљиве не треба претеривати. Дневна доза је петшаст црвених пехарчића. Иначе, пре проналаска руменила, њоме су припаднице лепшег пола освежавале лице.
Сребрно уво (Tremella fuciformis) расте у умереним областима у Азији, северном делу САД, али и Аустралији и, наравно, на нашем континенту. Ова гљива је позната и као бела желатинка и снежна гљива, а први пут ју је описао 1856. године енглески миколог Беркли.
Миколози се још увек двоуме како расте ова печурка на мртвим гранама листопадног дрвећа или паразитира на некој аскомицети. Такође је могуће да аскомицета преради дрво на којем касније расте сребрно уво. Култивисана је у Кини и употребљава се за припрему слатких јела, а саставни је део многих пића и сладоледа. Посебно је популарна у Јапану и Кини, где је називају баи муер, широкикураге, односно желе лист. Веома је цене припаднице лепшег пола, пошто тоник ове гљиве хидрира кожу и смањује појаву бора, а његовом употребом нестају пеге с лица после сунчања.
За лековитост беле желатинке знало се на Далеком Истоку још пре 2.000 година, а коришћена је против прехладе и туберкулозе. Доказано је да снижава ниво холестерола у крви, лечи суви кашаљ и тахикардију, обољења јетре, дијабетес…Екстракт ове гљиве повећава количину белих крвних зрнаца и омогућава лакше подношење хемиотерапије и зрачења тумора, посебно на грлићу материце.
Д. Радивојац
Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.
