То су веома цењене и тражене гљиве, које се користе у многим светским кухињама од Јапана до Француске.
Када је реч о јестивим гљивама, једно од најзначајнијих места у тој групи заузимају лисичарке и црне трубе. То су веома цењене и тражене гљиве, које се користе у многим светским кухињама од Јапана до Француске. У питању је Cantharellus, род гљива из фамилије Cantharellaceae, који се састоји од око 100 врста распрострањених широм света. Основне карактеристике рода су:
– левкаст шешир нагужвано неправилног облика,
– силазни листићи у облику неправилних жилица и
– глатка влакнаста дршка.
Гљиве из овог рода које се могу пронаћи у Србији су, заједно са блиским родом Craterellus, јестиве и веома цењене. Представник рода је Cantharellus cibarius.
У Србији је заступљено 7 гљива из овог рода и то:
Обична лисичарка – Cantharellus cibarius – настањује четинарске и листопадне шуме. Веома је препознатљива гљива жуте боје са месом које мирише на кајсије. Месо јој је испрва слаткасто а касније постаје мало љуто. Веома је укусна, цењена и комерцијално се експлоатише. Најкрупнија је из ове групе гљива и може нарастити до 10 цм.
Може се конзервирати кисељењем, сушењем и замрзавањем. Осушена постаје врло тврда и тада је најбоље да се меље и користи као зачин. У случају замрзавања постаје веома горка уколико се пре самог замрзавања не бланшира у кључалој води са мало соли.
Љубичаста лисичарка – Cantharellus amethysteus – веома је слична обичној лисичарки и од ње се разликује по томе што је незнатно мања, површина шешира јој је прекривена љубичастим флекицама и по томе што јој месо на додир благо мења боју.
Фрисова лисичарка – Cantharellus friesii – плодоноси у листопадним шумама, најчешће у буковим, и најмања је од свих наших лисичарки. Шешир јој је промера до 3 цм, црвенкастонаранџасте боје, са листићима који су знатно светлији од површине шешира. Дршка јој је жута, у основи беличаста, месо жуто и мирише на кајсије. Доста је ретка врста.
Cantharellus ianthinoxathus је такође ретка врста. Плодоноси у листопадним шумама и распознаје се по томе што више примерака расте у букету из исте основе. Шешир, промера до 5 цм, жуте је боје, док су жилице много светлије. Месо јој је беличасто и без особитог мириса и укуса.
Cantharellus melanoxeros плодоноси по листопадним и четинарским шумама, не налази се често, али је ипак много заступљенија од претходне две врсте. Лако се распознаје по шеширу који је прљавожуте до смеђе боје у контрасту са жилицама које су бледосиве до љубичасте боје. Месо јој је благог укуса и мириса на воће.
Пепељаста лисичарка – Cantharellus cinereus – расте у листопадним шумама. Шешир јој је промера до 5 цм, тамносиве, скоро црне боје. Расте у густим букетима, месо јој је танко, са специфичним мирисом на суве шљиве.
Рђаста лисичарка – Cantharellus ferruginascens – најзаступљенија је лисичарка на Фрушкој гори. Двоструко је мања од обичне лисичарке, али јој је иначе веома слична по боји, облику и укусу. Осим величине, једина битна разлика између рђасте и обичне лисичарке је њена особина да јој месо на повреди мења боју у рђастоцрвену.
Craterellus је род гљива у фамилији Cantharellacea и у блиском је сродству са родом Cantharellus. Представник рода је Craterellus cornucopioides.
Основне морфолошке карактеристике рода су:
– танко – жилаво месо,
– шешир неправилног левкастог облика,
– недостатак прелаза између шешира и дршке (шешир се увија у форми левка који се унутрашњом страном спушта до дна дршке) и
– недостатак листића, док неке врсте имају неразвијене жилице попут оних код рода Cantharellus.
У Србији познајемо 3 гљиве из ове групе:
Црна или мртвачка труба – Craterellus cornucopioides – изузетно је цењена зачинска гљива, која се комерцијално експлоатише. Шешир јој је висок до 15 цм, сиве до смеђецрне боје. Месо јој је танко, црно и нема прелаза између дршке и шешира већ је гљива увијена у облику трубе или точира. Унутрашњост левка јој је глатка, без жилица, те се том карактеристиком издваја од лисичарки, поготово од пепељасте лисичарке којој је веома налик. Сушењем гљива постаје веома ароматична и користи се као додатак јелима.
Трубаста лисичарка – Craterellus tubaeformis – некада је спадала у лисичарке али је генетским методама утврђено да ипак припада црним трубама. Шешир јој је обима до 6 цм, окерсиве до тамносиве боје. Ретке жилице су јој жућкасте до сиве боје. Дршка је жуте до маслинасте боје, а месо жуто, без особитог мириса и укуса. Плодоноси у четинарским и листопадним шумама.
Craterellus lutescens је још један пребег из рода лисичарки. Плодоноси у четинарским шумама, шешир јој је смеђе боје, до 5 цм у обиму. Жилице су одсутне све до старости, када се неправилно појављују и ружичасте су до наранџасте боје. Дршка је наранџасте боје, као и месо које је благог укуса и пријатног мириса на воће.
М.Д.
Добро јутро број 569 – Септембар 2019.
