У врлетима Муртенице и ове зиме сладе се колачем од шљиве маџарке које припремају по рецептимама својих бака. Ту су и друге посластице од воћа с окућнице – пекмез, па јабуке и крушке сушене на промаји, слатко од дуње и ораха… Укусно, прсте да полижеш, а највише им се радују деца.
Текст и фото: Жељко Дулановић
Супружници Недељко (65) и Видојка (57) Грујичић из Драглице, још држе до традиције. Једни су од ретких који и данас спремају колач од шљиве, без кога овде на хиљаду метара надморске висине, горштаци некада нису чекали зиму. Кажу, колач од маџарке има велику калоричну вредност, зна да врати снагу и окрепи, па се без њега по снегу и мразу није кретало послом у планину. У селима Муртенице још се препричавају сећања Солунаца, како су на мобилизације с почетка 20. века одлазили са шљивовим колачима у торби, да их касније поделе са друговима у рову, када их стигну умор и глад.
Рок трајања три године
Колач од шљиве прави се од добро укуваног пекмеза. Сви састојци су органски, а уместо конзерванса му се дода мало просејаног буковог пепела.
– При крају кувања, у пекмез се дода и неколико кашика пшеничног брашна, које помаже да колач има укус и густину и да се брже осуши. А суши се на листовима купуса који се поређају по дасци у колиби. Током сушења, које обично траје месец дана, колач се само једном преврне. Након тога чува се обично у папирној кеси, а рок трајања му је и три године. Осим што је укусан, наши стари су говорили и да је лековит, ако на њему има трагова буђи – казују Грујичићи.
Овде чувају и традицију да колач послужују у ретким и празничним приликама. Недељко и Видојка најчешће га износе на сто када им у госте стигну унуци Софија и Дуња из Чајетине и Радоје и Милош из Београда, или када им у кућу сврате комшијска деца.
– Колач се по старом обичају износи на Детинце, Оце, Материце или Бадњи дан и Божић. Нареже се као пршут и служи деци, али и другим гостима. А шљивов колач може једино да се спреми од маџарки, и то зрелих, па не треба додавати шећер. Невоља је што шарка проређује стабла ове шљиве, па се бојим да је ускоро неће имати ни за јело – каже Недељко.
Јесенас је маџарке, срећом, било и за пекмез, посластицу која се из године у годину спрема у све мањим количинама.
Из ракијског казана у чабар од буковине
Пекмез се некада кувао у ракијском казану и углавном чувао у чабру од буковог дрвета, у који је могло да стане и до 60 килограма, док се део остављао у мање земљане и дрвене а за ужину ти пекмезом намажу кришке хлеба. А суве воћке баба Војка је закључавала у сандуку и кључ носила за појасом или у прслуку, па ниси могао да га једеш сваки дан – присећа се Неђо оскудице из детињства.
Ова, 2022. година, кажу воћари, била је година берићета, упркос дуготрајној суши. Поред шљиве, добро је родила јабука и дивља крушка која ће углавном у ракију. Грујичићи су део убраног воћа осушили и за зиму. У засеоку испод Таламбаса и Бријача нема савремених сушара, па се воће још увек суши на старински начин.
Крушке и јабуке нанижу се на конац, а шљиве на лесков прут, па се окаче уз брвна под стреху, да се суше на промаји. Воће може да се суши и на шпорету смедеревцу. У том случају, кришке се ставе у рерну на решетку, где се на тихој ватри од букових цепаница греју око сат и по, након чега се пребаце на полице колибе или под трем да их дохвати планински ваздух – причају Грујичићи.
Природа у тегли и флаши
Недељко Неђо Грујичић и његова супруга Видојка обилно користе све дарове природе. Када година омане и не роди у башти и воћњаку, тегле и флаше у шпајзу пуне плодовима с пропланака и шумарака планине. Јесенас су продали и преко 200 килограма шипурка, а брали су и дрењине, трњине…
Са својим производима Неђо је чест гост етно изложби и сајмова, а домаћу ракију, вунене чарапе и луч из пањева борова столаша продаје и на пијацама у Новој Вароши и на Златибору. Справља и мелеме од смоле и воска, које меша с лековитим травама – враниловком, подубицом, ивом, оманом или вирком. Добри су, каже, за убоје и ране.
Последњи лучар у Србији
Неђо Грујичић један је од ретких који и данас трага за лучом по четинарским шумама југозападне Србије, а некада су се овим послом бавиле читаве породице.
На пијацама су ми жене и даље главне муштерије. На Златибору луч купују и утегнуте госпође на високим штиклама, да им замирише у шифоњерима и отера мољце од гардеробе. У Новој Вароши луч пазаре да потпале ватру и угреју се на планинској студени – прича Грујичић.
За лучевим жилама столетних стабала четинара Неђо је почео први пут да трага још као десетогодишњак. У то време с кириџијама је на коњима обилазио села ариљског и моравичког краја и помагао им у транспорту и продаjи катрана, луча и других производа из домаће радиности.
Било је то златно доба, када су и луч и катран били на цени. Пре доласка струје луч се користио за осветљење, па смо га трампили за пасуљ, ракију, кукуруз, прасад и друге пољопривредне производе којих није било у планинским селима са суровом климом. Јагма је владала и за катраном, па су га многе породице на Муртеници тада пекле и од тога живеле. Моји преци су последњу катраницу потпалили давне 1966. године и од зараде купили њиву у Драгачеву – каже Грујичић.
