Текст и фото: Љубица Петровић
Ваздух који мирише на дивљу нану и ливадско цвеће, роса у јутарњој трави, тишина у којој се чују само овце с оближњег пашњака и коке које су се растрчале по трави. Тако изгледа летње јутро у ваљевском селу Беомужевић. Около су брда и планине Бобија, Оровачке планине, Медведник, Повлен, Маљен, Мравинци, Столови, Букуља… Кад је ведро, види се до Авале. Шума се спушта све до имања, па неретко срне дођу до плота, а има и зечева, фазана. У таквом окружењу пензионерске дане проводи Божидарка Милошевић, након претходних деценија рада и живота у Београду, а пре тога у Холандији.
– Радила сам у текстилној индустрији и у Београду и у Холандији, и у пензију сам отишла 2007. године, а годину касније сам дошла на село, на породично имање супруга. Он је преминуо пре две године и од тада сам сама. Рођена сам недалеко одавде, у селу Бобова и волим ову природу, мир, тишину. Волим да радим у башти, да гајим воће и поврће, имам своје живуљке. Волим зиму на селу. Све то ме чини срећном. Нисам имала проблема да се навикнем на овај живот, јер ме све ово подсећа на детињство. То ми је у души. Доста ми је било града и гужве. Овде има речица и потока, извора. Ово је право богатство – каже Божидарка.
Ручак из своје баште и авлије
Највише воли да зими заложи ватру на смедеревцу, стави јело да се крчка и гледа како пада снег. То је за њу живот и тада дише пуним плућима. Имање на којем живи има и шуму, а обрадиво је два хектара и 40 ари. На имању има и извор који не пресушује. Ту су магаза, стари подрум, зидан од камена, у којем стоји зимница коју сама прави, помоћни објекти, као и хлебна фуруна, где се некад пече прасе, а онда се обавезно испеку и „лепење“. Има и пластеник у којем гаји паприку, парадајз и краставце, а напољу, у башти, гаји три врсте лука, блитву, пасуљ, шаргарепу, першун, грашак, боранију. Све што је потребно домаћици за ручак.
Коке гаји због домаћих јаја, а има и украсне холандске и јапанске коке. Љубав према животињама види се и по томе што је двориште пуно мачака, а ту је и верни пас Џони.
Божидарка има и доста воћа. Ту су, у ваљевском крају неизбежне шљиве, има јабуке, крушке, рибизле, грожђе, орахе, трешње, виноградарске брескве шанталије, дуње, крушке. Од воћа прави сокове и компоте, али оставља и свеже воће замрзнуто.
– Јако рано устајем, јер башта захтева да се у њој буде рано. Заливам, чупам траву, окопавам. Све радим ручно. Не прскам, осим плавим каменом, и прихрањујем од пламењаче парадајз, пре него што почне да зри. Користим природно ђубриво, кокошије и кравље. Јако сам срећна када на јесен убирам плодове, јер знам да сам то све сама произвела. Пошто сам окружена шумом, берем гљиве, јагодице, дрењине, шипак, и од њега зими правим чај. Све што може да се убере од природе, ја уберем. Користим здраву храну, да бих и ја била здрава – испричала нам је ова вредна и витална жена.
О башти и кокама с љубављу
Након што ујутро обави посао у башти и пластенику, кува кафу, доручкује и ставља ручак. Иако је већ две године удовица и сама живи, обавезно кува. После ручка се одмори, па потом опет иде у башту. Каже како онај ко хоће да има добру башту, мора да јој посвети много љубави и рада.
Љубав посвећује и кокама, истичући како јој је жао да их коље, већ их оставља да носе јаја. Кад угину, закопа их.
– Оне имају леп живот и дуго живе. Водим рачуна о њима, кречим део где коке леже, прскам их два пута годишње против пипе. Оне су затворене само кад спавају, иначе су по цео дан у дворишту. Коке су домаће расе, а петао је головратан, то је најстарија домаћа сорта. Јаја имам и превише за себе, па их дајем пријатељима који имају децу – испричала нам је Божидарка.
Живот на селу јој, каже, није тежак. Једино јој недостаје мушка рука за неке послове, али се увек нађе неко да помогне, нарочито кад припрема дрва на зиму. Иначе, све ради сама, вози кола и свуда иде у набавку.
– Када сам усамљена, одем до Ваљева, прошетам, видим се с фамилијом и пријатељима.
