У строгом центру Краљева, у старој кући с почетка прошлог века, смештена је јединствена трајна изложба: Музеј слатка, специфичан је гастрохеритолошки музеј, посвећен очувању традиционалних мириса, укуса и симболике служења хране, као дела нематеријалног културног наслеђа. Поред 32 врсте слатког од разног воћа, али и цвећа, богата збирка прибора за припремање и служење слатког сведочи о временима када је култ хране подразумевао њену припрему и служење, уместо затрпавања количином. Смештен у аутентичном амбијенту куће породице Цветић из 1908. године, Музеј куће Цветића прави је споменик грађанске културе с почетка XX века. Ова необична кућа данас чува културу времена, која је смисао проналазила у малим, свакодневним ритуалима и дугом трајању. Због тога овај музеј називају Музеј малих предмета, али великих успомена. Унутар зидова украшених вредним декоративним зидним сликарством, у салону за пријем гостију, крију се колекције предмета за послуживање и припремање слатког, чувене српске делиције са традицијом старом преко 200 година.
- У нашем музеју нисмо запослени, нити имамо запослене, ми смо и кустоси и произвођачи и баштиници, они који чувају наслеђе. Без нас, Цветића, овај музеј не би постојао јер негује живо наслеђе – каже др Лидија Цветић Вучковић, глумица која се с мајком Марином Лукић Цветић, историчарком уметности, основала овај музеј. – То је кућа у којој породица континурано живи 111 година. И даље живимо ту, у томе је и њена вредност јер се трудимо да ничим не нарушимо аутетичност приказивања културе свакодневнохг живота наших предака. Ми смо то освежили, али смо све њихове свакодневне праксе сачували, тако да наша кућа нема нити ће имати грејање.
Наша саговорница, најмлађи доктор наука Универзитета уметности, није очајавала зато што је без посла већ се окренула ономе што има, а то је специфична атмосфера старе грађанске куће, традиција дужа од једног века и стручност, јер је њена мајка, Марина Лукић Цветић, историчар уметности и умела је да у њој препозна вредност коју је породица успела да сачува, очува и обнови.
– Године 2016. учествовали смо у Данима европске културне баштине који се одржавају у септембру, као и у Ноћи музеја, и тада смо видели да наша кућа добро комуницира с публиком и да посетиоцима пријају програми које осмишљавамо. Онда смо пожелели да кућа буде отворена целе године и кренули смо експериментални пројекат, посвећен нематеријалном културном наслеђу – прављењу и служењу слатког. То су били свакодневни ритуали који представљају традицију грађанске Србије. Култура модерне, грађанске Србије с почетка 20. века неправедно је запостављена. Ми смо се тад, након ослобођења од Османлија дефинисали национално и ушли у ред европских народа. – каже наша саговорница. – Волим да кажем да је слатко наш први незванични дипломата. И он је заиста први бренд слободне, грађанске Србије. Кад смо престали да служимо рахатлук уз кафу, ми смо из грчке културе усвојили слатко. У ослобођену Србију донели су га Цинцари. Прва жена за коју је забележено да га спрема и послужује је кнегиња Љубица, која је сваке недеље преко пута Конака, на ћошку, испред кафане „Знак питања“ служила старе и изнемогле људе слатким и водом. Традицију служења слатког наставља краљица Наталија, слатко се обавезно служило на двору Обреновића. Не постоји дипломата или путописац, а тада их је било много у Србији који у својим мемоарима и путописима није поменуо слатко. Србија је земља где и пре воде иде слатко.
А код Цветића се слатко правило откако су се с Копаоника доселили у Краљево. Лидија Цветић каже да је прављење слатког био занат њених преткиња, јер се мушки део породице бавио трговином вином. Породица је иначе од 1920. имала и специјализовану продавницу која је продавала само слатко.
- Ми смо у кући, након што су је 1989. у целости вратили, пронашли јако мало предмета. То су били мали предмети, али су крили велико сећање. Пронашли смо чирак за свећу, чинију за жито и воће, икону Светог краља Стефана Дечанског који је слава Цветића, пронашли смо фотографске портрете оснивача куће Филипа, Даринке и Драгомира и пуно ситних предмета за послуживање слатког: тегле, сребрне кашичице, мноштво тацница, чаша за ликер, за ракију, флаша за ракију, послужавника, ручних радова, ситног покућства које ником није требало. Кад смо од тога направили збирку, схватили смо да ти мали предмети најбоље чувају целокупну историју породице.
Слатко није довољно комерцијализовано, а по речима наше саговорнице, добро је што је тако јер је увек било породични производ. За израду и спремање слатког потребно је и по неколико дана, па је зато прилично скуп производ. Ипак, вреди уложеног труда, кажу познаваоци.
- Слатко се прво служило само на двору јер је шећер био скуп. Онда је постао део свакодневне и обредне културе грађанских кућа које су се трудиле да на што лепши начин организују живот. Обавезно се узимало ујутру. Наше прабаке су врло добро знале да ујтру у устану 15 минута раније па да за себе приреде ритуал и да га прођу онако свеже, очешљане, намирисане. Тај ритуал се звао слатко и вода. Ти ниси смео да се послужиш слатким ако се ниси умио, ако си био неочешљан и ако ниси обукао чисту кошуљу. То је био ритуал у коме се уживало. Како ти крене јутро, такав ће ти бити остатак дана, веровало се. Зато и изрека „слатко започиње дан“. – прича Лидија. – Слатко се узимало пре сваког оброка, и пре ручка и пре вечере, узимало се и кад у кући није било слаткиша, посебно се служило за славу, тада се служило неколико врста и поклањало се гостима, а иначе се поклањало као посебан поклон, странцима који би негде одлазили, сматрало се да је то посебно вредан поклон.
У Музеју постоје 32 врсте слатког, а породица Цветић производи 24 најфинија слатка од посебних, старих сорти воћа и самониклог цвећа из сопствене баште већ 111 година. На ормару смењују се и чувају слатка од мареле, кајсије, смокве са лавандом, дивље малине, дуње с орасима, поморанџе, беле трешње, црвене рибизле, јагоде, грожђе, четвртасте лубенице.
– Наш најстарији рецепт има 200 година, долази из Крушевца, из једне свештеничке породице, то је рецепт за слатко од поморанџе, иначе, омиљено слатко Михајла Пупина. Забележено је да су се тим слатким званично послужили Тесла и Пупин, приликом њиховог последњег сусрета – казује Лидија Цветић. – Ми производимо слатко само од старих сорти воћа и самониклог цвећа из баште куће Цветића, без ње ни ми не бисмо били Цветићи, ни то не би био музеј. Ту је хамбург, Филипова лоза из 1908. године, испод ње су се увек сликали наши преци, од ње правимо слатко и дан-данас. У башти је и крушка из 1908, као и вишња марела , стара српска сорта, кајсија, дуња. Сад имамо и смокве и поморанџе.
Интересантно је да је почетком двадесетог века слатко од поморанџе и смокве било омиљено у грађанској Србији. Поморанџа није наша воћка, али је долазила преко Грчке па је свака грађанска кућа од ње имала слатко макар за славу, прича наша саговорница, истичући да је на славским трпезама омиљено било и слатко од смокава, које су се такође увозиле из Грчке.
- Наше омиљено слатко је слатко од мареле која је најбоља српска вишња. А за славу, то је слатко од смокава. Сад имамо слатко од смокве и лаванде јер се јако лепо послужују заједно уз сиреве и пршуте. Слако од ароније које смо направили фантастично се служи уз меса па се тако може обогатити и оно што је национална кухиња, дакле, не мора се само служити уз воду или као десерт, може се служити и уз слана јела – каже Лидија, поручујући да је састав слатког врло једноставан, јер поред воћа и шећера нема много додатака „да не кваре укус“.
- Једини зачини за слатко су розетла, некад иде колут лимуна, то је сасвим довољно, и такозвана антена, што је уствари штапић ваниле. И то је све. Ту нема неких иновација нити су потребне. Једине иновације које смо увели јесу неке цветне ноте, да бисмо нагласили традицију куће Цветића. Међу слатким од цвећа које правимо нису само руже, ту је и багрем: од свог медоносног и јестивог цвећа може се правити слатко. Од цвета дан и ноћ, њега у народу зову милованка, од љубичице, само самоникле, дивље, и јоргована. Око 2.500 цветова стаје у једну теглицу. Иначе, јоргован су јели Тјудори, још увек се налази у чоколадицама које су званични сувенир Бакингемске палате. Наш јоргован стар је колико и лоза – посађен је 1908. Слатко од љубичица нико не прави сем нас. Послали смо га у Енглеску, стигло је до Брајтона, отишло у све крајеве света. На овај начин хоћемо да артикулишемо фину културу грађанске Србије и један њен производ који нас је прославио у свету – каже Лидија, распредајући историјске нити своје породице.
Како каже, почеци успона производње слатког у кући Цветића везују се за долазак Француза у Краљево, због градње фабрике авиона. А французи су заволелу управо слатко које су правили Цветићи.
- Наш први комшија преко пута био је директор Луј Бреге, директор тадашње фабрике за коју је рекао да је била боља него његова фабрика у Паризу, од које је касније настао „Ер Франс“. По породичном сећању, он је сваког јутра долазио на трем наше куће и служили су га слатким и водом, тада је тек ишла кафа и ракија. Мени је зато жеља да се српско слатко нађе на летовима „Ер Србија“. У кафу, као наш национални бренд. То не мора бити велика производња, могу се удружити локални произвођачи воћа, жене које би то правиле могле би код нас да прођу један породични курс технологије производње јер је то јако пуно врста и то су стари рецепти, нешто се сложеније прави.
- Традиција једења слатког се изгубила – каже наша саговорница. – Веома ретко породица започиње дан кашичицом слатког и водом. Највише се задржала на селу, мада и тамо сад изумире. Људи највише користе кондиторске производе, месе се колачи, не традиционални, све се данас мери количином. И кафа, која се некад пила из малих, порцеланских шољица, сад се пије из великих, дебелих, керамичких. Ове године прославили смо 111 година куће. Волели бисмо да сада, уместо музејске праксе кренемо више у производњу. Јер су то рецепти које би требало сачувати.
Ми смо обновили традицију грађанске славе и тај филм је ушао у литературу Србије на Унесковој листи нематеријалне баштине где је одскора српска слава и грађанска слава, обичај реконструисан код нас. Некада је за грађанску славу било довољно спремити три врсте колача и служило се вино. Људи су се више дружили, а мање јели. Није била поента у великом припремању хране, а нарочито се није славило у ресторанима. Тако су ишле само лондонске штангле, ванилице и грилијаш. Нису се спремали колачи на кило, као данас.
Торта за сваког војсковођу
„Музеј слатка” тренутно спроводи истраживање од српским домаћичким школама. O томе како су се помириле књига и варјача, на великој изложби која је у припреми, посетиоци ће моћи да сазнају у Народном музеју у Краљеву у марту 2020. Ових дана Музеј путује Србијом, с серијом предавања о српским средњовековним хлебовима и историјским тортама. Управо је изашла посебна серија слатка – припремљена у част Књегиње Јелисавете Карађорђевић и изложбе у Историјском музеју Србије „Дуго путовање кући“.
- Нас много више посећују странци. Воле да праве с нама слатко и да припремају по старим рецептима. Спремамо и колаче по старим рецептима, имамо око 130 рецепата за српске историјске торте. То су торте које носе називе према нашим војсковођама према победама које је остварила српска војска у Првом светском рату – каже Лидија Цветић. – За сва места која је српска војска ослободила након Солунског фронта постоји торта, осмишљена у част победе. Постоји рецепт за Живојина Мишића, Степу Степановића, краља Петра, Соколска торта, много их је.
Добро јутро број 574 – Фебруар 2020.
