Јелена Лазић је магистар геологије, a одувек je имала жељу да се врати коренима, земљи и љубави према пољопривреди коју су јој од малена усадили дека и бака у селу Накову у Војводини. Селу коме се враћала са свих светских путовања, својој њиви коју је добила у наследство, својој Војводини, равној и питомој. Мислила је, да проживи живот, да заради пензију и да се у неком мирнијем периоду посвети узгоју лешника, али, како то често бива, човек снује, а Бог одређује. Десило се, управо, супротно. Наково је постало њен други дом, њена разбибрига и бег од свакодневне гужве, њен одмор и слатка обавеза. И тако већ дванаест година.
– Ми смо мало породично пољопривредно газдинство и производимо лешнике на површини од 2,5 хектарa. Супруг и ја се овим послом бавимо 12 година. Некако је испало да три генерације заједно узгајају лешника. Моји родитељи, као највећа подршка, са знањем и искуством у области пољопривреде, моја деца као највреднији радници, моја сестра и зет који увек прискоче у помоћ кад год нам је то потребно – започиње причу Јелена Лазић.
Машине обаве добар део посла, али…
Каже да је одувек имала жељу да се врати коренима. Радећи као геолог обишла је велики део света, али уз велика одрицања и носталгију, јер одрасла је са баком и деком и у срцу носила велику љубав према сеоском животу. Тако је и почетак посла с лешницима уследио спонтано, кад је родила двоје деце. Била је то велика прекретница, напустила је своје занимање, али је следила идеју коју је већ имала, а за почетак била јој је довољна наслеђена њива.
– Моја покојна баба ми је у наследство оставила њиву и дошла сам на идеју да то искористим. Некако ми се лешник учинио занимљивим, јер сам прочитала разне студије о његовом узгоју, а и сама цена овог производа је дуги низ година била стабилна. И мада изгледа лако, посадите лешник, сачекате седам до осам година и убирате плодове, није то баш тако једноставно. Потребно је и доста рада и улагања.
Земљиште мора да се обрађује, прехрањује и наводњава. Стабла лешника морају да се орезују. То вам је основни предуслов да би сте имали приносе након 8 година. Једина разлика је што у том периоду постоји зимска пауза коју сад немамо. Доста посла који се ради на њиви зависи од временских услова. Некад се деси да по пет дана не можете да уђете у њиву, због блата и кише. Лешник сигурно није посао у којем само убирате плодове без рада, искрена је Јелена. Након дванаест година мукотрпног рада, она је стигла до тога да убира плодове и има зараду, али је успела и да набави машине потребне за одржавање лесака.
– За радове на плантажи потребан је трактор, ротофреза, атомизер, ваљак и машина за сакупљање лешника. Имамо избушене бунаре и пумпама наводњавамо и прихрањујемо преко система за наводњавање. Када донесете лешник кући, морате да га селектирате на селектору, затим иде прање и сушење плодова. Од машина још вам треба крцкалица и дуваљка. Такође вам је неопходан простор за складиштење и чишћење лешника. И поред свега тога, има још доста мануeлног рада, углавном у зимском периоду, када је потребно средити воћњак.
…зима с пуно ручног рада
Зимски радови почињу орезивањем стабала, изношењем грана и лишћа које је остало, затим иде зимско прскање као заштита од инсеката. С пролећа креће фрезирање земљишта, окопавање око стабала, након чега иде и наводњавање, у зависности од количине атмосферских падавина којих је било у току зиме. Затим, док је у цвету, лешник се штити од монилије, бактериозе и сиве трулежи. Од почетка листања па све до краја јула, лешник се штити од гриње, стенице, пепелнице, сурлаша леске, стрижибуба и биљних ваши. Лазићи су се определили, након неколико година фрезирања, за то да сада ваљају земљиште због лакшег сакупљања плодова. Најбоље је да се поваља после сваке кише. Такав рад доноси резултате, али су за принос јако битни и временски услови, наглашава наша саговорница и додаје:
– Приноси свакако зависе од рада и уложених средстава. Међутим, свакако временски услови имају велики утицај. Нама се десило да услед јаких временских непогода имамо преполовљене приносе. Срећом, проблем с пласманом је мањи и решив је. Постоје приватне компаније које откупљују лешнике. На тржиште излазимо сами и доста је тешко једном малом пољопривреднику да пласира робу, али сналазимо се некако. Продајемо лешник у језгру, углавном посластичарницама и продавницама здраве хране.
Објашњава нам да постоји неколико класа лешника које производи њена породица:
– Пласирамо их у пет величина, од 1 који је најситнији до 5 који је најкрупнији. Највише се цени величина 2 и 3. Приликом крцкања лешника, постоји и одређени проценат ломљеног лешника који је најбољи за млевење и који такође има своје купце – завршава причу Јелена Лазић из Накова.
Машина за скупљање лешника
Како би посао у воћњаку био лакши, породица је од мајстора Горана Кашиковића из Нове Гајдобре наручила машину за сакупљање лешника.
– Машина ради на принципу усисивача са два црева, пречника 200 мм. Лешник се прикупља у бункер капацитета 120 кг. Може се вући ручно или на трактору. За седам сати рада ова машина може да прикупи 700 килограма лешника, што нам у многоме олакшава посао – каже Јелена.
Субвенције добили само једном
Породично газдинство Лазић се трудило да све што заради уложи у машине и у напредак, да би посао био лакши, а принос већи. Субвенције од државе су искористили само једном.
– Било је то приликом куповине система за наводњавање. Некако су лешници зарађивали сами своје машине док су цене биле нормалне. Сада тренутно то није случај, јер су цене увозних лешника доста ниске и то некако ремети нашу продају и нашу зараду – каже Јелена Лазић.
Пише: Зорица Драгојевић
