KREATIVNO VREME ZA DECU I PORODICU
Svi smo mi nekada bili deca. Neki od nas su i ostali deca do današnjeg dana, nekog je dete vratilo u detinjstvo… Bez obzira na koji način, još uvek volimo da se igramo, istražujemo i uživamo. Nema lepših trenutaka nego onih koje provodimo sa svojom porodicom i decom. Još ako nešto zajedno pravimo, to je čarolija. I eto početka jedne priče.
Pre tri godine na vikendici koju imamo, jedna divna i stara šljiva počela je da se suši. Gledali smo u nju danima, nedeljama, čekali da li će uspeti svoje ljubičaste plodove pune sokova da podeli sa nama još ovaj put, kao i mnogo godina ranije. Na žalost plodovi su izostali i odluka je doneta. Drvo treba odseći i posaditi novo i mlado. Ali mi se nismo složili sa tim. Želeli smo da i dalje uživamo u našem drvetu, ali na drugi način. Rešeno! Pravićemo kuću za vile i patuljke. Uzeli smo testeru i uz malo muke neveštih ruku, malih i malo većih, odsekli smo drvo do ispod krošnje i još malo. Dobili smo visoku kuću od oko jednog metra, zgradu… Kako je bila jesen tu smo se i zaustavili, za tu godinu.
Tokom zime smo planirali, crtali i maštali. Jedva dočekavši proleće sa željom da samo sa lakom zaštitimo naše drvo stigli smo na vikendicu. Ali mravi su imali drugi plan, svidelo se i njima da žive u našoj zgradi. Nismo se složili sa tim planom, odvojili smo prilično načetu koru i ofarbali drvo sa sadolinom – zelenim. Oko drveta smo uredili okolinu kao i oko svake lepo uređene zgrade.
A mi kao pravi građevinci, gledali smo celo leto u našu konstrukciju, koju nam je šljiva ostavila u amanet, i crtali i planirali kako dalje. Prošlo je leto, počela škola i vidi mi opet nemamo vremena da krenemo u stolariju, a planova toliko…
Ali dan za danom brzo je stiglo i ovo proleće. Naša zgrada je spremna. Mi smo spremni. Kupili smo drvenu ploču i šindru. Crtali kakav krov želimo. Ubedili muškog roditelja da je to pravi građevinski poduhvat za njega, a mi ćemo pomagati, sve, baš sve, koliko god treba. Mislili smo u sebi – e to je rešeno. Ali nije tako jednostavno. Idemo redom.
Prvo smo hteli da uradimo sve prozore i vrata, stepenice… Iseckali smo najravnije grančice od leske, trešnje i lipe i počeli da pravimo prozore. Lepili smo ih sa lepkom i ostavili da se suše. Farbali i opet čekali da se osuše. Skupili smo iz šljunka puževe kućice koje su puževi prerasli i odbacili, kamenčiće. Od stare zavese smo isekli čipku i pravili nove zavese za naše prozore. Svaki prozor, kako je to i red, ima cveće i zavesu i ofarban je u belo. I tako imamo manjih i većih prozora, uspravnih i položenih, vrata sa debljim grančicama, stepenice od deblica. Uživali smo danima, nedeljama, dok smo se igrali sa svim što smo mogli da nađemo. Oko stabla “zgrade” smo posadili cveće i složili belo kamenje da sve bude uredno i kako valja.
I da se vratim na onaj krov, dasku i šindru… Kad smo napravili “stolariju”, skroz prirodnu i namestili je na našu zgradu, onako ukrug sa svih strana, maleni postaviše logično pitanje – a na koju stranu da stavimo krov? I možda bi i našli odgovor na ovo pitanje da nije stiglo i sledeće – a zašto, ako je ovo zgrada za vile i patuljke, nema i takav krov? Uf! Pravo pitanje, nema sumnje. Samo što je sada umesto odgovora trebalo naći rešenje za baš takav krov. I kako se sve dešava u pravo vreme, na cvetnoj pijaci u našem gradu izlagao je i korpar – majstor koji od pruća može da napravi baš sve. Pričali smo dva sata o tome šta bi mi želeli. Ali kad neko zna posao, mnogo reči i ne treba. Divni čika Stanimir i tetka Dušanka su nas razumeli od prve, kako se kaže. I kreće mašta…mi pitamo – a jel može da bude malo nakrivo, a bez metala? Kaže nama čika Stanimir – može naravno, imamo mi i krivo pruće, a znate šta je najbolje, da vam taj vaš krov traje dugo, moramo bariti pruće. Objasnio nam je da ako je to šešir, onda i vrh mora da ide još malo nakrivo, pa nas pitao – a kakva je to kuća bez odžaka? A mi, gledamo, raširili oči i ne verujemo da još postoji takvih majstora i ljudi, čistih, dečačkih, onih koji vole svoj posao i taj prut. Baš kad smo pomislili – e sad smo se sve dogovorili, pita nas čika Stanimir – a kako mislite da zakačite taj vaš krov? Moram vam napraviti još jedan osnov, tamo malo ispod. Mi se zamislili kako ćemo mi to tako zakačiti, a čika Stanimir nam objašnjava – ja ću vam sve namestiti, vaše je samo da ga ukucate na vašu kuću i pratite sve što sam vam obeležio.
Krov je gotov. Divan. Pravi. Bajkovit. Na nama je da ga ofarbamo. Samo je pitanje da li da bude crven ili beo. Ofarbali smo krov i uspešno ga zakačili, čak smo i ispod šešira rasporedili mali lančić od led lampica, da uveče ne bude mračno. I naša kuća, zgrada je gotova. Gotova je bar do sledeće prilike, dok ne utvrdimo da možemo i da je renoviramo ako to poželimo. Mi smo ovo uradili na vikendici. Možete i vi, a možete napraviti mnogo toga i kod svoje kuće. Sve ovo smo sa vama podelili kako bi možda i vi dobili neku ideju da zajedno sa svojom porodicom, kroz igru i uživanje, smeh, razgovor i druženje, napravite nešto novo. Sačuvajmo dete u sebi, podelimo to sa svojim najmilijima, osmeh i sjaj u očima najmlađih je najveća nagrada za vreme koje smo zajedno proveli. Ako već jeste napravili nešto slično ili potpuno drugačije, podelite sa nama, a ako niste, obavezno probajte i pošaljite nam slike svojih čarolija. A priču o čika Stanimiru i tetka Dušanki, korparima, pravim, divnim i posvećenim svom poslu, ću vam doneti drugi put.
