Децембар, зима и школски распуст не могу да не асоцирају на село. Некада, давно, пре читаве четири деценије, док су снегови били толики да нам је из сметова вирила само глава, уколико смо имали среће да се и то деси, били смо редовни посетиоци маминог родног места. А оно у удолини Дивчибара , окружено Повленом, Маљеном, делом боровим шумама, делом кршем и голим тлом. И кад му прилазите не знате кад је лепше; лети кад је опасано зеленилом, кад се по засадима откинутим од камена црвени малина, од брезака не можете поглед да одвојите јер је лепше него Тоскана или зими, када га завеју снегови и тек се испод белине назиру оџаци из којих куља дим густ као тесто, од оних дрва што их је до куће било. Памтим и једно и друго. Нагрну тако сећања као брзаци реке Каменице у којој смо рибу кришом ноћу ловили динамитом, тада не марећи за закон и правду, сада већ свесни последица својих „несташлука“.
Мада, вратићу се на зиму, на собу у којој је згурано пола села. Дошли из свих крајева Љутица, од гробља, испод гробља, иза гробља, јер по гробљу, које је у центру, смо гледали ко је одакле. У соби као у биоскопу, наређане дрвене клупе без наслона једна иза друге и читаве породице седе на њима. Испред клупа и испред самог телевизора, црно-белог тада јединог у селу, седимо ми деца. Ушли у њега, служимо као прекидачи за тадашња два програма, појачивачи звука и повремено ударачи по тој чудно привлачној справи кад заборави да ради и крене да шушти и криви слику. Обавезно се гледало „Село весело“, тада омиљена југословенска музичко-хумористичка емисија. Није било досадних реклама, оне су ишле између програма, није се дисало, није се причало. Али се певало, углас, наглас, орила се она соба. Бректало је све од врућине из бубњаре, збијених тела, горе лица од јаре и вруће ракије куване на тој истој бубњари, коју на смену заварују ујак и комшија Радомир. Од мириса и нама деци мутило се у глави, док ујна не би отворила дрвени прозор шестоокац, јарко зелене боје испуцале од старине фарбе. Кад би дошли до ваздуха и емисија прошла, а комшиница Роса се прихватила својих испод клупе ћушнутих игала и почела да плете грубим прстима, јурећи погледом (нисмо се смејали, била је мало разрока) преплете, почела би и прича, сећања на њихову младост. Прва у томе била је наша мајка, енциклопедија знања, „Хиљаду зашто, хиљаду зато“ за њу је била само ситна књига, крупним словима писана. Сећала се од најранијег детињства па до тадашњих дана сваког лика, сваког догађаја, сваког имена. И увек је тако лепо причала, тако се слатко смејала својим дечјим, касније девојачким лудостима, да је и свако ко је у соби до суза грцао. А причала је о селима и прелима, тадашњим журкама са песмом само на глас и колом ако је било хармоникаша. Јес’ била унцут, да не чуди на кога сам ја данас.
– Сећаш се Баја (њен старији брат Милија кога је звала Баја), кад смо се оно враћали с прела, а Славко вам купио нове опанке гумане, теби, Милеси и Милици? Мене сте увек на крај колоне стављали кад се враћамо да вам не сметам док ашикујете и певате. Па кад смо пролазили поред гробља, а ја љута на вас што ме занемарујете, пређем оном преслицом по тараби, ви се поплашите па куд који мили моји. Ја останем до гробља сама, плачући, ви сви долећели до куће. Отац кад вас је видео питао „ђе ми је Ола, ђе сте ми дијете оставили“, па вас истукао прво што сте ме оставили, а после што сте опанке погубили – прича она, сва се тресе, поиграва тело. Ујаку сад смешно, тад није било.
– Јес’ море, ал’ си нас препала. Кад је у по ноћи зачекетало, ми у сред приче, све нам пресело, сви помислили „усташе мртви да легнемо живи“. Јесам бежо, све сам ногама у задњицу ударао од страха. Да сам знао да си ти , вала бих те истукао ко што је отац мене – искрен је ујак, ал није љут, давно је било, знао је да је Ола зврк.
– Нисам ни ја смела да кажем Славку (мајка је, иначе, оца звала именом, ретко другачије) шта је било, кад је стиго онако љутит и прек, само сам још јаче заплакала, да и ја не добијем батине. Још вас је ујутро теро да тражите опанке – своју малу детињу пакост искористила је да и она добије гумане, јер ето ови старији имају и губе, а она нема шта да изгуби.
– Знаш ли оно кад је Слободан добио ударац у главу? – не може моја Ола да заборави свој најбољи догађај из младости.
– Сећам се, ал био је баксуз, свако нам је прело и посело због њега прешедало. Свуга је кавгу зађевао, свуда био кабадахија, кад гођ је најљепше било он би се потук’о и све прекин’о. Ал’ једном је добио ударац у главу и то га је неко поштено изударао, па се смирио. Долазио је овде да се жали – прича ујак не очекујући шта ће чути.
– Е, ја сам та – испали мајка као из топа, остављајући и ујака и све присутне у неверици. Како нол“ког чо’ека она тако ситна да нокаутира.
– Договоримо се Веселин и ја да пре почетка села он угаси светло, а ја узмем столицу и да га одаламим по глави. И тако и би. Ја се пришуњала Слободану, Веселин кад је видео да сам спремна угаси светло, ја ти узмем столицу, па из све снаге по глави и он се сруши. Веселин упали светло и само га избаци испред сале. Нећеш га вала мајци свако весеље прекидати – исприча мајка, комшиница Роса од смеха промаши преплет једва ухваћен здравим оком, Радомир просу мало куване ракије, Ружа све рукама по коленима удара. Кад се смирише, мајка крену песму из баса, на глас, придружи јој се даља рођака Вукосава која је са мајком у младости чинила певачку групу. Ори она соба, ујна поново отвара шестоокац, ракија чини своје.
Текст: Зорица Драгојевић
