U našoj maloj porodici, od kada imam bilo kakvo saznanje i sećanje o njoj, uvek je sve funkcionisalo kako treba. Okupljeni oko majke, udovice, nas troje, kako su nas iz sažaljenja i valjda da bi njen trud unizili, večito zvali „Zdravkovi siročići“, nismo davali da nas bilo šta poremeti. Bili smo vredne male bube kod kojih je uvek i sve bilo pod konac, kuća blistala i kad majka nije bila tu, domaći zadaci uvek na vreme urađeni, pažljivi prema komšijama jer se to tad jako cenilo, svakome „dobro jutro“ i „dobar dan“, nikada nikome ružna reč. Nismo je, što bi stari rekli, brukali, uvek čisti, uredni, lepo vaspitani. Ništa nam nije nedostajalo, jer je majka bila žena lavica, sve sa voljom i polako. I prvi telefon, prvi televizor u boji, prvi kasetofon, video rekorder, prva ponika, sve smo prvi imali. Samo smo u jednom uvek bili poslednji. I to je taj dan kad nam je nedostajalo i kad nas je bolelo i ono što nikada nije. OCI.
Majka bi toga dana zaćutala. Njene udovičke muke nismo osećali, samo smo znali da nemamo koga da vežemo, nemamo kome da kažemo „tata“, da tražimo odrešenje i poklon, kao i sva druga deca jer mi to nismo bili. U tim trenucima, uvek je, kao i mnogo puta do tada u pomoć sa neobičnom nežnošću koju nije pokazivao ni prema svojoj deci, uskakao komšija i pobratim Mija. Ozbiljan, retko nasmejan, strog i pravedan Šumadinac, nije nas odvajao od njegovo dvoje, bar ne tog dana. Čini mi se, da ne preterujem, ali na „Oce“, svojim trudom bio nam je i više od rođenog.
Ne sumnjajući da ćemo kao dva razgraktala orla, brat je već bio momak i nije ga to zanimalo, da se obrušimo na njega kupovao je „galeb“ čokolade jer je znao da ih volimo, bananice, bombone svilene i po neku sitnicu. Mi bismo, čim ustanemo, ne sačekavši da majka da odobrenje, trčale niz stepenice da nas čuje cela zgrada, noseći u svojim detinjim rukama debeli kanap, onaj što se veš na njega širio, da ne pukne i uletale u stan u prizemlju, budeći one koji budni nisu bili. Naš dobri čika Mija, uvek se pravio da spava, puštajući nas da ga celog obmotamo kanapom, dok su se njegovi sin i ćerka čudili mirnoći s kojom je sve to, inače pomalo nervozan i prek, podnosio. Kada bismo završile, otvorio bi jedno oko, pogledao nas popreko, da nas preseče i uplaši i pitao:
Šta hoćete vas dve pala..de, šta ste se raskokodakale od ranog jutra? – jedva bismo dočekale to njegovo pitanje.
Daj poklon da te odrešimo, inače ćemo te držati tako ceo dan – smejale smo se i skakale oko njega, srećne jer smo i mi nekoga vezale.
Lina, daj ono što sam spremio – kao strogo bi rekao svojoj supruzi, ženi u čijoj smo kući, čini mi se, više pojele nego u svojoj. Ona bi se, bez reči okrenula skrivajući suze i donela ponude, učestvujući u pregovorima da li je dovoljno ili ne. I uvek je bilo dovoljno, možda i previše. Dao nam je ono što nismo imale, ljubav oca umesto oca, da osetimo da nekome pripadamo toga dana.
Tekst: Zorica Dragojević
