Све се крије, ништа тајно није
Архангел Михаило враћа ме у најраније детињство и осамдесете године у старој Југославији. У нашој породици по мамине линије славили су славу. У ствари, више, него што јесу. Славили су је, онако кришом, изтија, да се власти не досете.
Ујак, окорели комуниста, али домаћин човек који уз то поштује традицију и слуша старамајку, устао би ноћом да закоље, уреди и испече прасе, како га комшилук, који на ту исту славу долази, не би пријавио. Ујна и баба би умесиле колач и нешто колача, спремиле кољиво које се у цркву није носило ни у ком случају, јер је светац жив и жито му се не приноси, мада мислим да су то они и измислили само да их поп у књигу не би забележио. Свећу смо палили у најстрожијој тајности, склањали у крај стола који се с пута не види, не марећи на којој је страни икона.
Да бар сви будемо на окупу
Ипак, славили смо и долазили из Београда у подножје Дивчибара, бар да сви будемо на окупу. У то време породица није била посвађана, свако је са сваким причао и била би нас пуна свечана сала, просторија која се користи једном годишње, можда два пута. У њој је, сем славског стола, клупа, завеса до пола на прозорима, стајао још једино замрзивач, вечито пун меса јер је планински крај и мора се јести јака рана.
Наш долазак био је, исто тако, обавијен велом тајности. Мајка, која је била ни тамо ни вамо, ни верник ни комуниста, јер ју је на ову прву или другу страну како ко схвата и прихвата, окренула очева тврда у вери фамилија, узимала би боловање на неколико дана пре славе и неколико дана после ње.
И ми смо сваки пут око Аранђеловдана биле болесне. Напрасно би нас сколомотао неки до тад невиђени вирус, прво сестру, а како би она била толико лоше прелазио би и на мене. Тако болесне, сачекале бисмо да прође трочлана комисија фирме у којој је мајка радила, а онда брзом брзином паковале ствари и на аутобус. Срећом није било мобилних телефона, а и биле смо толико уверљиве да се комисија, просто, питала како не завршисмо у болници.
Комшиница ко камера
– Олоооо, дођосте ли – сачекала би нас још на путу, при изласку из аутобуса комшиница Рада, од преко пута гробља. Снимала је боље него данашње камере високе резолуције. Мама би само одмахнула руком, покупила торбе и очима севнула преко нас две, да ни случајно не улазимо у комуникацију. Покуњених глава, јер деца не треба да ометају разговоре старијих, кренуле бисмо туцаником ка нашој кући, првој ниже пута.
У сусрет би нам увек прво кренуо ујак, да прихвати торбе и олакша тих стотинак метара. Код куће дочекују редом, грле, љубе, као да је прошла читава вечност а не два месеца од последњег виђења. Још се не бисмо ни поштено распаковали, еуфорија од сусрета није прошла а мами би увалили да спрема сарме, јер она то, паз’ сад, „најбоље уме“. Нико као Ола.
Док су њој сарме биле у рукама, ми деца, а било нас је хвала Богу и архангелу Михаилу пуна кућа, јурцали би по дворишту вриштећи од радости и привлачећи нежељене погледе. Милион пута опоменуте, мајка би нас прекинула у игри и угурала у кућу, претећи батинама које никада нисмо добиле, јер светац је.
Од тајности само жито оста
На дан славе, свечано обучени, сви поустајали још од зоре и пре петлова, стајали бисмо у оној сали, испред упаљене свеће, слушајући најстаријег ујака како брзом брзином изговара „Оче наш“ док га баба ћушка лактом да успори. Свечана атмосфера трајала би, можда до поподне, док се најмлађи ујак не би поднапио вина, а брат дохватио хармонику и растегао да га чују и околна три села.
– Теееееерај, терај мала овце преко бреееега – звонила би сала од једва разговетног гласа. Жене би од муке побегле, нама деци је било смешно. Од тајности оста само оно неоднешено жито. А ти архангеле Михаило, вагај и помагај.
Пише: Зорица Драгојевић
