Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ KAKO SMO SLAVILI ARANĐELOVDAN

KAKO SMO SLAVILI ARANĐELOVDAN

312

Sve se krije, ništa tajno nije

Arhangel Mihailo vraća me u najranije detinjstvo i osamdesete godine u staroj Jugoslaviji. U našoj porodici po mamine linije slavili su slavu. U stvari, više, nego što jesu. Slavili su je, onako krišom, iztija, da se vlasti ne dosete.

Ujak, okoreli komunista, ali domaćin čovek koji uz to poštuje tradiciju i sluša staramajku, ustao bi noćom da zakolje, uredi i ispeče prase, kako ga komšiluk, koji na tu istu slavu dolazi, ne bi prijavio. Ujna i baba bi umesile kolač i nešto kolača, spremile koljivo koje se u crkvu nije nosilo ni u kom slučaju, jer je svetac živ i žito mu se ne prinosi, mada mislim da su to oni i izmislili samo da ih pop u knjigu ne bi zabeležio. Sveću smo palili u najstrožijoj tajnosti, sklanjali u kraj stola koji se s puta ne vidi, ne mareći na kojoj je strani ikona.

Da bar svi budemo na okupu

Ipak, slavili smo i dolazili iz Beograda u podnožje Divčibara, bar da svi budemo na okupu. U to vreme porodica nije bila posvađana, svako je sa svakim pričao i bila bi nas puna svečana sala, prostorija koja se koristi jednom godišnje, možda dva puta. U njoj je, sem slavskog stola, klupa, zavesa do pola na prozorima, stajao još jedino zamrzivač, večito pun mesa jer je planinski kraj i mora se jesti jaka rana.

Naš dolazak bio je, isto tako, obavijen velom tajnosti. Majka, koja je bila ni tamo ni vamo, ni vernik ni komunista, jer ju je na ovu prvu ili drugu stranu kako ko shvata i prihvata, okrenula očeva tvrda u veri familija, uzimala bi bolovanje na nekoliko dana pre slave i nekoliko dana posle nje.

I mi smo svaki put oko Aranđelovdana bile bolesne. Naprasno bi nas skolomotao neki do tad neviđeni virus, prvo sestru, a kako bi ona bila toliko loše prelazio bi i na mene. Tako bolesne, sačekale bismo da prođe tročlana komisija firme u kojoj je majka radila, a onda brzom brzinom pakovale stvari i na autobus. Srećom nije bilo mobilnih telefona, a i bile smo toliko uverljive da se komisija, prosto, pitala kako ne završismo u bolnici.

Komšinica ko kamera

– Oloooo, dođoste li – sačekala bi nas još na putu, pri izlasku iz autobusa komšinica Rada, od preko puta groblja. Snimala je bolje nego današnje kamere visoke rezolucije. Mama bi samo odmahnula rukom, pokupila torbe i očima sevnula preko nas dve, da ni slučajno ne ulazimo u komunikaciju. Pokunjenih glava, jer deca ne treba da ometaju razgovore starijih, krenule bismo tucanikom ka našoj kući, prvoj niže puta.

U susret bi nam uvek prvo krenuo ujak, da prihvati torbe i olakša tih stotinak metara. Kod kuće dočekuju redom, grle, ljube, kao da je prošla čitava večnost a ne dva meseca od poslednjeg viđenja. Još se ne bismo ni pošteno raspakovali, euforija od susreta nije prošla a mami bi uvalili da sprema sarme, jer ona to, paz’ sad, „najbolje ume“. Niko kao Ola.

Dok su njoj sarme bile u rukama, mi deca, a bilo nas je hvala Bogu i arhangelu Mihailu puna kuća, jurcali bi po dvorištu vrišteći od radosti i privlačeći neželjene poglede. Milion puta opomenute, majka bi nas prekinula u igri i ugurala u kuću, preteći batinama koje nikada nismo dobile, jer svetac je.

Od tajnosti samo žito osta

Na dan slave, svečano obučeni, svi poustajali još od zore i pre petlova, stajali bismo u onoj sali, ispred upaljene sveće, slušajući najstarijeg ujaka kako brzom brzinom izgovara „Oče naš“ dok ga baba ćuška laktom da uspori. Svečana atmosfera trajala bi, možda do popodne, dok se najmlađi ujak ne bi podnapio vina, a brat dohvatio harmoniku i rastegao da ga čuju i okolna tri sela.

– Teeeeeeraj, teraj mala ovce preko breeeega – zvonila bi sala od jedva razgovetnog glasa. Žene bi od muke pobegle, nama deci je bilo smešno. Od tajnosti osta samo ono neodnešeno žito. A ti arhangele Mihailo, vagaj i pomagaj.

Piše: Zorica Dragojević