Када вам се животне коцкице тако склопе да морате да бирате између подстанарског живота у граду и породичне пољопривредне мануфактуре на селу, не одаберу сви људи исто решење. У случају Јелене и Бориса Лаловића исход није било тешко погодити, пошто је Јеленин отац Јован Ачански виноградар и власник Подрума „Ачански“ у Баноштору, а на радове на засадима су навикли. Међутим, Лаловићи су се одлучили да се, уместо винограду, посвете крушкама. А ево и зашто:
Супруга Јелена и ја смо живели у Новом Саду и дошао је тренутак да одлучимо хоћемо ли подизати кредит за стан и како ћемо даље. Онда се десило да су фирме у којима смо радили – Металс банка и ЈКП “Стан”, почеле да посрћу, а свакако смо помагали мом тасту Јовану Ачанском у производњи и прављењу вина, пошто он има вински подрум овде у Баноштору и цео спрат куће је нама на располагању. Није лако вратити се на село, али нисмо погрешили – каже Борис.
Почели су тако што су закупили неку земљу, мада се Борис пре тога самостално није бавио пољопривредом, иако је из Сусека.
Пошто смо имали сву машинерију од таста – тракторе, атомизере, а знали смо колико је виноград велики посао, распитали смо се код искусних воћара у Нештину и добили прве информације о начину узгоја крушака – прича наш домаћин, док нам нуди вино из породичног подрума. – То нам је неко време било успутно занимање јер крушке нису толико захтевне као грожђе, на пример. Код крушке је највећи посао док се подиже засад, док се за три-четири године формира стабло. После тога велики део може човек да уради сам, трактором, не треба ти бројна радна снага до бербе. А и кад дође берба, иде брзо. Ако је све како треба, ако је плод здрав, и брање брзо иде, а и одговара нам време бербе. За јабуку се зато нисмо определили јер она пристиже кад и грожђе, а ту већ имамо много посла. Осим тога, у Баноштору сви гаје грожђе, па у време бербе не можеш да нађеш радну снагу, а и машинерија је заузета. Крушке су зато биле одлично решење јер се њихова берба завршава пре него што почне берба грожђа.
